Da se ne lažemo, otvorim ja vesti ponekad. Naslovnu stranu. Preletim pogledom. Otvaram jedino članke na temu „Goran i Milica se najzad verili“. Ne, nije da me zanima njihova veridba! Mene zanima TKO SU GORAN I MILICA. Prosto mi je fenomenalno kako sam toliko neupućena u javni život zemlje naše mile. Ako je neko na naslovnoj strani, trebalo bi da je extra poznata ličnost. Zar ne? Ili ipak – ne? Pročitam članak samo da bih shvatila da i dalje nemam blagog pojma ko su Goran i Milica. Ali ako izuzmemo ljubavni život srpske elite, glavne vesti na naslovnim stranama (bar što se tiče internet izdanja) su one koje se tiču terorista i one koje se tiču zdravog života. Ili svako jutro mućkaš energetsku bombu ili te raznese neka druga bomba.
Pošto živim u Srbiji, zemlji totalno neinteresantnoj za kojekakve
teroriste, glavne priče u društvu se i svode na zdrav način života. Koji u mojoj
porodici nije zaživeo, jer se još uvek vodimo malo izmenjenim motom osmišljenim
u davnim danima formiranja srpske države na ovim prostorima. Original je glasio
– „Samo da je belo i debelo“, ali su došli Turci, umešali svoje prste (i još
neke organe), pa se moto sveo na – „Samo da je debelo“.
Ah, imali smo Muž i ja izlete u
zdrav život! Jedan od prvih je pokušaj vežbanja. Ma kakav pokušaj! Vežbali
odistinski. Tresla se zgrada od našeg dražesnog skakutanja. Sve je počelo dosta
naivno, kupovinom x-boxa za potrebe naših naslednika. Za neupućene – to je
konzola za igrice, ali sa senzorom pokreta. Pored igrica dobijemo i ozbiljnu
seansu vežbi. Prvi čas – provera sposobnosti. Kreće dosta lagano. Izabereš ko
će da ti bude trener – nabildovani crnac ili lepo izvajana ženska. Onda kreću
sa pitanjima o polu, godištu, težini, visini, koji program vežbi hoćeš. Onda
sledi – Hajde uradi par čučnjeva. Možeš
li dodirnuti prste na nogama? Možeš li spojiti ruke na leđima? Možeš li trčati
u mestu?... U svakom slučaju, dobismo upalu mišića od tih „Možeš li...“ pitanja.
A onda su krenuli treninzi. Lepo izvajana ženska (nju sam izbrala, onaj crnac
me malko plašio) mi je predložila tri dana nedeljno, od 19h uveče. Da li mi
odgovara? Ma, yes, whatever! Skakala smo i moj muž i ja ponaosob sa tom ženskom
(ni on nije hteo crnca!), znoj se slivao sa nas. Zbog glupog senzora pokreta,
tačno je naša Trenerka znala kad pokušavamo da se izvučemo i kad zabušavamo:
„Uradi 15 čučnjeva. Brojim. 1, 2, 3...Opet 3, onaj prošli ne valja... I
dalje 3. Hajde, možeš ti to! Ne, ne valja, i dalje si na 3... Želiš li pauzu,
pa da krenemo ispočetka?“
E jest blesava Trenerka! Da krenem ispočetka? Da bacim kroz prozor ona tri
teškom mukom izvojevana čučnja?
Ili:
„Trčimo u mestu sa visoko podignutim nogama. Diži noge višlje. Višlje.
Rekla sam – višlje!! Hajde, možeš ti to! Još višlje... Nije dovoljno visoko...“
Pomislim – dobro da sam izabrala ovu, onaj crnac bi me nokautirao zbog
ovakvih propusta prilikom vežbanja.
Ili deo koji me je oduševljavao:
„Let’s take a break. Do you wanna have some fun?“
Ja kod „break“ već klimam glavom izbezumljeno, nemoćna da progovorim. Valjda
će senzor da uhvati to klimanje, kad ne vata čučnjeve. Da, hoću pauzu! Mogu li
da sednem? Ili čak i da legnem? Ali umesto prave pauze, kreće da me gađa lažnim
loptama koje treba da izbegavam. U njenom virtuelnom svetu, „pauza“ znači „vežbe
istezanja“.
Posle cirka mesec dana skakutanja sa Trenerkom bili smo vidno zategnutiji,
jači i dehidrirani. Ali su počele da se aktiviraju stare povrede iz mlađih
dana. Morali da kažemo Trenerki da „take a break forever“, pa nek shvati to
kako god hoće.
Šetnja! Da! Za nas polupenzionere ništa lakše. Samo treba da izorganizujemo
čuvanje troje dece, sačekamo povoljne vremenske uslove, nađemo slobodno vreme
(nema dečjih rođendana, treninga, sistematskih i sl.) i krenemo sa novim
hobijem. Vodio je mene muž svugde. Po Dedinju, pokazivao kuće u kojima nikad
nećemo živeti. Pored auto-puta, pokazivao kakvi sve građevinski objekti mogu da
se naprave od kartona. Kroz banjičku šumu, pokazivao najbolja mesta za skrivanje
seksualnih manijaka i fasovanje krpelja. Pored Ade, pokazivao gde ćemo
najverovatnije sledećeg leta ići na more... Šetali smo tako dragi moj i ja, pa
brat bratu bar dva puta mesečno. Otkrili veoma važnu stvar: takav oblik
aktivnosti, sa tolikom učestalošću nema nikakvog efekta na telo.
Sledeći nivo? Teretana. Moj Dragi se hvali svima koji žele da ga slušaju:
„E, da! Krenuo sam u teretanu.“
Naravno, on to kaže onako usput, u ležernom stilu, tako svojstvenom njemu.
Samo ja koja toliko dugo živim sa njim, znam da on to pokušava da se hvali. Moje
obrve se odmah naroguše:
„’Ajd’ ne laži ljude. Bio jednom. Veći deo termina proveo u sauni.“
„Nemoj da si takva! Trčao sam na traci... Možeš da izabereš brzinu, dužinu,
nagib... „Al’ taj nagib samo za uzbrdicu, ja kucao, nema nigde da trčim na
nizbrdo. Znaš kako se čovek umori kad je na uzbrdo?!“
U međuvremenu se Dragi razboleo. Jedva čeka da ozdravi, da hakuje bicikl u
lokalnoj teretani. Malo vozi nizbrdo, malo drema u sauni. E, to je fizička
aktivnost o kakvoj je oduvek sanjao.
Нема коментара:
Постави коментар