ZAMISLI ŽIVOT U RITMU MUZIKE ZA…

Jedno obično po podne. Broj 1 radi domaći, Broj 2 još uvek u školi, Broj 3 slaže slagalicu i pevuši... Uključim čulo sluha - nije ni „Leptiriću, šareniću“, a Boga mi, nije ni „Vuče, vuče, bubo lenja“. 

Šta ću, uključim Generation translate (opcija Trogodišnje dete-roditelj) i začujem:
"Zanjiši kukovima, zaigraj bokovima,
i nemoj da se nerviraš,
ti to umeš, ti to znaš!"

Odmah se ubacim u "gestapo" mod i krenem s propitivanjem:
"Gde si to čula?"
"Na koncertu."
"U vrtiću?"
"Ne. U Kumodraškoj."

E sad, ili sam tolike sreće da mi je i treće dete suvi genije ili se Generation translate pokvario. Mislim, stvarno! Koncert u Kumodraškoj? Pokušali smo mi svojevremeno da vodimo našu decu na koncert, ali na Kolarac. Mala škola bontona. Broj 2 na pola koncerta pitao - Kad će ovi da prestanu da sviraju? Broj 3 ponela trubu i napravila skandal što je ne puštamo na binu da se pridruži orkestru. 
Dakle, prost zaključak je da je ona to naučila u vrtiću. Nemam ja ništa protiv da se u kući sluša ono što ljudi vole. Neko voli Grand, neko ne može bez Vivaldija. Ali u vaspitno-obrazovnoj ustanovi predškolskog tipa očekujem da puštaju ISKLJUČIVO dečje pesme.

Možda preterujem. Ovo je ipak neki napredak. Svojevremeno je Broj 2 dolazio kući pevušeći "Gas, gas, joj što volim miris kamiona", a himna Broja 1 je bila onaj čuveni evergrin " Polomiću čaše od kristala". Na svu sreću, ja u vrtić nisam išla…