JIN I JANG

Srećnici poput mene, koji prednosti prevoza sopstvenim automobilom žrtvuju zarad viših ciljeva (i finansija), najbolje znaju da jedina izvesnost u pogledu gradskog prevoza je da na svakoj stanici stoji bar jedna ludaja. Autobus, tramvaj, trola mogu doći, ali ni ne moraju. Neke stanice imaju nadstrešnicu, neke nemaju ni onu šipku na kojoj je zakačena metalna tabla (poput zastavice) na kojoj su ispisani brojevi gradskog prevoza koji tu staje. Ali sve stanice imaju lokalnog smarača, obično u vidu žene u kasnim godinama, kojoj su dosadile sve španske/turske/indijske serije, koju su smorili svi rijalitiji, kojoj su sve komšinice pomrle. Pa je rešila da izađe na ulicu i razmeni po koju živu reč. I iz nekog (bar meni) potpuno nepoznatog razloga, te bakute se obično nakače na mene. One uglavnom već imaju  neku žrtvu, ali kad se ja pojavim, sve zaborave. Kao lav u divljini koji je teškom mukom nahvatao nekog žgoljavog pacova i taman počeo da ga kida, a onda ugledao blesavu antilopu koja, ništa ne sluteći, ide pravo ka njemu. Ne smeta njoj ni ako ja kuckam nešto po telefonu, ako čitam knjigu, razgovaram sa drugom živom osobom. Odvoji me u stranu i počne da priča svoju životnu priču. O mužu koji je otišao sa drugom, sinu koji je poginuo, ćerki koja se udala za problematičnog lika, unuku koji lipše kod privatnika za bednu platu...

Jedini put kad je bilo drugačije je kad sam stajala sa mojim tadašnjim Dečkom, a današnjim Mužem. Bili smo na početku naše zajedničke karijere koja je polako prerastala u ozbiljnu vezu. Bakuta nas je spazila, sitnim koracima nam se približila i odvojila nas OBOJE! Označila je svoju teritoriju ne samo oko mene, već je u taj nevidljivi krug uvukla i NJEGA. Uhvatila nas je za ruke, pogledala i rekla:

„On crn, crn, crn, a ona tako svetla... Venčavajte se, rađajte decu!“

Onda se okrenula i nestala. Bez priče o muževljevoj ljubavnici, o komšinici koja je upravo umrla, o unuci koja ne zna da joj se javi. Ne znam šta me je više zbunilo. Da li to što je i mog Dečka uvukla u svoj krug, što je priča bila totalno drugačija od standardne ili što je sve trajalo tako kratko. Na sve to čujem Njegov glas. Tih, začuđen:

„Nisam ja crn. Ja sam samo blago preplanuo.“

Moj Dragi i ja se razlikujemo. Dobro, nije baš on toliko crn, niti sam ja toliko svetla. Ali razlike su primetne.

On voli da sva važna dokumenta, račune, pare drži... svugde. Obično po džepovima trenerki, na izvol’te raznoraznim džeparošima. Ili samo pusti da gravitacija odradi svoje. Dešavalo se da dobijem poziv iz lokalne prodavnice - obezbeđenje je našlo našu saobraćajnu. Ili da mi zvoni telefon, identifikacija pokazuje da me zove Otac Moje Dece, a za to vreme on stoji pored mene i ne sluteći razmere besa koji počinje da ključa u meni, otključava kola. Ja se javljam, s druge strane muški glas koji mi objašnjava da je našao na ulici telefon, pa ako bih mogla nekako da obavestim vlasnika... Ili kad diže pare sa bankomata: pare uzme, karticu ostavi sledećem srećnom korisniku. Priča kad je zajedno sa đubretom frljnuo i celu pederušu u kontejner  zaslužuje poseban post. Ili kad je digao celu policijsku stanicu na noge tvrdeći da mu nisu vratili ličnu kartu, a posle je našao u džepu farmerki.

S druge strane sam JA. Pravljena po nemačkoj recepturi. Sve na mestu, sve pod konac. Svi računi u registratoru, uredno složeni. Radi osiguranja, imam posebnu tabelu u excel-u gde hronološki beležim kad, gde i koliko je šta plaćeno. Za svaki značajniji datum kupujem mu torbice, futrole, novčanike. On meni donji veš. Ili mikser. Zavisi čega je više željan u tom trenutku.

Ja pamtim kad deca treba da idu kod zubara, na turnir, rođendan. Setim se rođendana svakog člana porodice, i sa njegove i sa moje strane. On se neki put seti svog rođendana. Mada se obično seti dva meseca pre istog, dok prolazimo pored prodavnice alata, pa ako bih mogla da mu kupim poklon malo ranije, jer je nekako, negde zaturio bušilicu. On voli da jede, ja hranu doživljavam kao obavezu. On piše latinicom, ja ćirilicom. Njega obožavaju lekarke, vaspitačice, učiteljice, razredne, šalteruše, kasirke, mesari, prodavci. Na mene se naroguše i odmah krenu sa onim:

„Pa  majko/komšinice/gospođo...“

On lako sklapa prijateljstva, sa svima može da se uklopi, nađe zajednički jezik. Ja sam namćor. Meni se odmah na licu vidi šta osećam. Obrve su mi glavno oruđe kojim izražavam mišljenje. Tako da malo koga mogu prevariti. Ako mi se neko ne sviđa odmah mi preko čela izađe titl: Bože, koji si ti idiot!

Ali to i jeste poenta veze, zar ne? Biti sa osobom koja nije tvoj klon. Kako bi to izgledalo kad bih živela sa likom koji takođe voli da sve drži pod konac? Svađali bismo se oko boje registratora? Uzbuđivao bi nas način na koji onaj drugi kači podsetnike na frižider?

A kako bi moj jadni Muž bez mene, sa nekom isto tako neodgovornom kao što je on? Setio bi se da upiše decu u školu tek kad uđu u pubertet. Kreveti nikad ne bi bili namešteni, trpezarijski sto se nikad ne bi raspremao (zašto sklanjati stolnjak kad ćemo uskoro ponovo jesti?). Oduzeli bi mu svu nepokretnu imovinu na račun odštete biblioteci jer godinama nije vratio knjigu (koju nikad nije ni pročitao, jer je posle druge strane shvatio da je dosadna).

Кad se okrenem posle svih ovih godina iza sebe i setim se te jesenje noći na tramvajskoj stanici negde na Bulevaru, pomislim – Matora lujka je bila u pravu! Venčali se, izrađali decu. On crn, ja svetla. Kao jin i jang. Eh, da mi je neko rekao da ću uraditi ono što mi je neki fijuk savetovao na stanici...