RODITELJSKI

Meni je uvedena zabrana sedenja na roditeljskom. Čak šta više, ne smem da se približim vaspitnno-obrazovnoj ustanovi na manje od 300 metara ako se u njoj održava roditeljski. Bilo kakav, bilo čiji.

Sve je počelo dosta naivno. Roditeljski u vrtiću Broja 1 su delovali dosta sumanuto, ali sam ja uspevala da pravdam roditelje i njihova bezumna pitanja i komentare sa:

- loš im je dan

- nisam dobro čula

- dobro, ne može svih 20-30 roditelja da bude normalno

itd.

A onda sam jedno jutro ustala i shvatila da sasvim dobro čujem, da većina njih na roditeljskom lupa gluposti i da ja baš nešto nemam živaca da trošim svoje slobodno vreme na monologe iskompleksiranih ludaja.

Ta moja spoznaja se nekako poklopilo sa polaskom Broja 1 u školu. Prvi roditeljski je već organizovan dan-dva posle svečanog prijema prvaka. Sedim sva ponosna. Uspela sam prvo dete da održim u životu do polaska u školu! Vau! Još ništa nisam zabrljala, čak šta više – deluje sasvim pristojno to moje čedo. Učiteljica se predstavlja i započinje roditeljski objašnjavanjem kako ovakvi sastanci služe da bi se polemisalo o uopštenim temama. Neće se pričati pojedinačno o nekom detetu, to se radi isključivo na otvorenim vratima... S moje leve strane ugledam dva dignuta prsta. Visoko u zrak, da učiteljica dobro vidi. Čak blago i maše njima. Niske frekvencije, male amplitude. Tek toliko da nervira, da skreće pažnju. Učiteljica zastane u priči, klimne ka glavi na čija je ramena nakačena ta ruka podignuta visoko u vazduh dajući joj reč. Gospođa Mama ustaje (zna ona šta je red kad se razgovara sa učiteljicom!) i ispaljuje pitanje:

„Kakve su mom detetu, XYZ-u, grafo-motoričke sposobnosti?“

Ja zaustavljam dah. Kontam, prebačena sam u paralelni univerzum u kome je glavno pravilo – radi suprotno od onoga za šta te neko zamoli. Čekaj, zar nije pre 13 sekundi učiteljica rekla da neće poimence... Uto se diže i druga Majka. Njena PQR je vrhunska sportiskinja u najavi, pa će zbog treninga morati da izostaje sa časova svakog utorka i petka. Ali samo sa poslednja dva časa.

OK, naučila sam još nešto: u ovom paralelnom univerzumu ne postoji obavezno školstvo.

Učiteljica daje kratke odgovore, ali naglašava da roditeljski nije mesto za ovakve priče, kad se diže treća Mama:

„Da li možemo nešto učiniti povodom ovih zavesa? Baš su ružne, stare, na pojedinim mestima iscepane.“

Ebeš ga, ovoj ne mogu da zamerim da se nije pridržavala učiteljičinog uputstva. Nije pomenula ni jedno dete. Pomenula je zavese.

Priča sa zavesama se razvukla do te mere da se na kraju otrgla kontroli. Sad i ja preterujem! Nije se na kraju otrgla kontroli, već posle dva minuta je vrag odneo šalu. Trebalo je odlučiti ko će da ih šije, gde će to raditi, u kojoj boji da budu zavese. Onda se prešlo na pravna pitanja:

-        Možemo li mi, kao roditelji i fizička lica, da ulažemo u školsku imovinu?

-       Da li će škola možda snositi konsekvence jer koristi fizički rad i materijalna sredstva od osoba koje nisu zaposlene u toj ustanovi?

-     Da li će predlagač Zakona o novim zavesama u učionici I/3 nositi punu odgovornost za kvalitet i teksturu zavesa?

Nekako se usaglasismo oko najvažnijih pitanja iz oblasti zavesa koje će doprineti sveukupnom boljem savladavanju nastavnog plana i programa naših naslednika, tako da je učiteljica ponovo uspela da preuzme glavnu reč:

„Za matematiku će im trebati dve sveske na kocke. Jedna za školski rad, druga za boravak. Iz srpskog isto dve sveske, ali na široke i uske linije. Jedna za školu, druga za boravak…“

Mama Iz Prve Klupe prekida učiteljicu:

„Znači, iz srpskog četiri sveske?“

„Neee…“, učiteljica već pretura po svojim beleškama. Očigledno i njoj više sve zbrkano u glavi od grafo-motoričkih sposobnosti, sportskih aktivnosti i cenzusa za zavese, pa nije sigurna šta je rekla, a šta je trebala reći, “Dve sveske. Na široke i uske linije. Za školu i boravak…“

„Pa to sam i mislila.“, uporna je Mama Iz Prve Klupe, „Četiri sveske. Dve na široke i dve na uske linije.“

To je prvi put u mom životu da sam prisustvovala trenutku apsolutne tišine. Ništa se nije čulo. Kao da su svi čak prestali i da razmišljaju. Logički problem koji je našim moždanim vijugama nametnula Mama Iz Prve Klupe doveo je do toga da svaka ćelija u našim telima odbije da obavlja svoju funkciju. Apsolutna tišina kao kontramera svemu onome što je bilo izrečeno… A onda su tu tišinu narušili zvuci ravnomernih udaraca. Kao tapkanje, blago lupkanje po tvrdoj podlozi. Primećujem da se sve više roditelja okreće ka meni i shvatam da lupam glavom o klupu u bezumnom pokušaju da fizičkim bolom neutrališem psihički bol nastao od gomile gluposti koje sam bila primorana da slušam u prethodnih sat vremena.

Agonija je nastavljena još neko vreme. Postoji neko nepisano pravilo da na roditeljske idu mame i ja sam se trudila (zaista, iz sve snage!) da se pridržavam tog pravila. Ali posle svakog roditeljskog sam dolazila kući i narednih desetak dana samo prepričavala gluposti koje sam morala da slušam, ponosno isticala da sam samo dva puta počela nekontrolisano da se smejem, kukala nad sudbinom moje dece koja idu u isto odeljenje sa decom čiji su roditelji… pa… dosta drugačiji od mene.

Onda je, posle jednog duplog roditeljskog (od 17:30 kod Broja 2, pa teleportovanje u 18:15 na roditeljski kod Broja 1), moja Deblja Polovina lupila rukom o sto i uvela mi zabranu prisustvovanja roditeljskim sastancima.

Od tada je sve bolje. Nemam potrebu za samopovređivanjem, ne znam kakva je intelektualna struktura roditelja dece koja se druže sa mojom, ne prepričavam do iznemoglosti besmislene rečenice. Deblja Polovina ide na roditeljske. On zna kako da ih preživi - prosto ne sluša šta drugi pričaju. Sedne, igra igricu, drema. Kaže da nije jedini tata na roditeljskom. Ima još jedan Hrabri Muž koji je rešio da rizikuje svoj zdrav razum zarad dobrobiti svoje žene.