OSMI MART

Oduvek bila i ostala antiprotivna svemu. Kad je krenuo talas nošenja dizelki, kad je bilo moderno uguravati sve u farmerke (majce, dukserice, zlatne kajle i kućne ljubimce), kad je u Srbiji načetoj sankcijama bilo jedino moguće hodati u patikama sa vazdušnim đonovima (dok ti roditelji stoje u redovima za mleko i hleb), ja sam nosila 501 i starke. Kad je po gradu bilo moderno hodati na plarformama i motkama, ja sam bila lako uočljivi jedini primerak u baletankama...

Po meni, izbor nikad nije bio problem. Samo radim suprotno od mase. Ne volim sve što vole mladi. Zašto sam takva, ne znam (a i mrzi me da se trenutno bavim amaterskim profilisanjem moje udarene psihe). Ono zbog čega gubim glavu je današnji praznik. Osmi mart. Tu ne postoji većina kojoj se mogu suprostaviti. Dan žena deli celokupno stanovništvo moje zemlje na dve, skoro jednake, polovine: one koji su za i one koji pljuju taj praznik. Tako da moj jadan mozak tiltuje početkom svakog marta. Kom se carstvu privoleti, a ostati dosledan principu „imati stav obrnut od većine“? U društvu u kome je jasno izdeferenciran svaki pojam, 8. mart stoji kao usamljeni spomenik da na svetu postoji još neka boja osim crne i bele. Odoh previše u filozofiranje, a to nikad nisam želela da bude tema ovih mojih pisanija. Poenta je da me 8. mart strašno nervira, da bih ga najradije prespavala, da ni posle ovoliko godina nemam smislen odgovor na čestitanje (ili nečestitanje) istog.

Da bih zbunila protivnike, čak sam izdigla i proces „darivanja osoba zaduženih za vaspitno-obrazovnu sferu moje dece“ na viši nivo. Nekad im pošaljem poklon, nekad ne. Ako im šaljem, to nikad ne bude 8. marta.

I šta iz svega ovoga može da se zaključi? Da sam malo fijuk? Naravno! Oduvek bila, zauvek ostala. Ipak, nikad nisam toliko odlazila u krajnost da odbijem poklon povodom ovog praznika koji (ne)priznajem. Toliko luda nisam.

U međuvremenu: Ana, srećan rođendan! Svakog osmog marta.