Moji roditelji žive u kući. Sa dvorištem. Dobro, ne žive baš SA dvorištem,
ali pošto je ono puno kojekakvih živih bića biljnog i životinjskog porekla, to
otprilike dođe i kao tačna konstatacija. Pored te silne flore i faune, tu su
još i baba i stric. Svako u svom stanu, na nemerljivu radosta moje majke. Mada
se nekad ušetaju, pa više nisi siguran... Ali, to je već neka druga priča.
Elem, u dvorištu ispred kuće raširio se hrast. Slavonski. Deda ga zasadio
pre jedno 40 godina, da naglasi poreklo. Ako neko slučajno nije čuo
višedecenijsko kukanje moje babe kako su iz pakla rata u Zapadnoj Slavoniji,
preko logora u Nemačkoj (za koji se kasnije ispostavilo da je bio lociran u
Austriji, ali to je treća priča) i Šapca (gde su na kratko stali, tek toliko da
se rodi moj otac) stigli do Beograda. Ovaj naš hrast ima višenamensku ulogu.
Pored podsećanja na rodnu grudu, zimi štiti od udara košave, leti od jakog
sunca, u jesen služi da ti usvinji kola sa nekom smolom koju ispušta (ako se
slučajno parkiraš ispod njega)... Jednom je čak poslužio da se o njega okači
čamac (ali zaista OKAČI). Nesrećna lađa mog oca je mesecima visila na jednoj od
grana, da bi tata mogao da lakše dopre do svih delova kojima je bilo potrebno
renoviranje, šmirglanje, lakiranje, sečenje. Takođe, tu su okačeni i koševi na
koje Broj 2 puca do iznemoglosti u dokazivanju svog košarkaškog talenta.
Jednog dana, tata i stric su shvatili da je jedna grana dosta
zabrinjavajuće nalegla na kabl koji provodi televizijske kanale i internet od
bandere do kuće. Pa su rešili da preduzmu nešto povodom toga. Moje lično
mišljenje je bilo da su oni samo dva matora penzionera kojima je do zla boga
dosadno, ali moju reč (pa ni bilo čiju drugu) taj dvojac nikad nije slušao.
Zato je moja mama samo stisla usne i odmahnula rukom u BašMeBrigaNekRadeŠtaHoće
fazonu. Baba je zauzela svoju čuvenu FI pozu (ruke na kukove) i počela svoj
monolog o tome kako su joj sinovi ludi, kud nije rodila ćerke i odakle im pravo
da pipnu drvo koje je njihov otac zasadio. I to ne bilo koje drvo. Hrast.
Slavonski. Doteran iz zavičaja. Dok je još bio beba. A prevoz nikakav.
Plan A je bio da se moj stric, od nepunih 70 i
kusur godina uspentra do dotične grane na visini od jedno 4-5 metara od zemlje
i preseče je. Plan A je podrazumevao dve podvarijante:
a)
Da
stric nosi sa sobom motornu testeru
b)
Da
moj tata dobaci stricu motornu testeru kad se ovaj popne do željene tačke.
Plan A je propao pri drugom vertikalnom koraku mog strica, jer je bio
napadnut od predstraže raspomamljenih mrava koji su u šupljini hrasta razvili
celo carstvo.
Plan B je bio da nekako nađu i sklepaju dovoljno
dugačku motku na čijem kraju će nataći motornu testeru i onda sa zemlje napasti
granu koja im je zagorčavala penzionerske dane. Plan je propao iz nepoznatih
razloga. Neki tvrde da su Dva Brata shvatila ludost takve ideje. Ja mislim da
jednostavno nisu uspeli da nađu dovoljno dugačku pritku koja bi bila nosač
motorne testere.
Plan C je podrazumevao nabavljanje skele ili
dovoljno dugačkih merdevina. Takođe propao. Postavljanje skele je podrazumevalo
ravnu podlogu, što naše nahereno i ispucalo dvorište nije, pa se skela
samovoljno otklizala do ograde. Dovoljno dugačke merdevine nisu našli. Rešili
da one najveće koje imaju prislone uz drvo, a nedostatak visine nadoknade
idejom iz plana B (ono sa motkom i testerom). Završilo se kao plan A: stric
opet bio napadnut od strane mrava.
Plan D je bio najmanje opasan po život i
zahtevao je određenu dozu diplomatije, pa su ga odlagali koliko god su mogli.
Pošto im više ni jedan imbecilan plan nije padao na pamet, morali su da
pristupe realizaciji Plana D (D=Dosadan). Napravili su sačekušu zaposlenima u
lokalnoj trafo-stanici i zamolili ih da im pozajme vozilo sa korpom koja ih
može podići do željene visine. Majstori su pristali uz
RekosteDaImateDobruRakiju? i MožeAlMiDaVozimoISečemo kriterijume. Ruka-ruci i
posao je sklopljen. Krivo mi što nisam prisustvovala, nego sve znam iz druge
ruke, odnosno iz maminih usta:
„Oni nisu normalni! Hajde što su oni idioti, ali što su pustili onog
blesavog majstora da samo tako iseče granu, bez da su bilo kako osigurali... I
vidi šta su napravili!!!“
Mama je poznata da posle ovakvog uvoda, njen monolog upada u razradu na
temu „U koju sam se porodicu ludaka ja udala!“, ali se zaključak uvek bavi
početnom temom, tako da sam saznala:
„Idiot je isekao granu, koja je pala na kabl. Kabl se zategao i... Znaš
kako kabl prolazi kroz dimnjak? E, on se toliko zategao da je uspeo da sruši
dimnjak, koji se srušio na krov. Popadalo crepova ni ne znam koliko! Više
nemamo kablovsku. Ni internet. Baba preživela crepove, mada je bila u blizini
pada. Ali sad mi ne izlazi iz stana i po ceo dan bogorada jer ne može da prati
svoju omiljenu seriju. A da je pita čovek šta će joj to! Ni ne zna kako se
serija zove...“
Monolog nakon toga ulazi u oblast „Otići ću od ludaka, kunem ti se“.
Rušenje nadkrovnog dela dimnjaka je Braći dao
ideju za dalje radove. Shvatili su da njima dimnjak više ničemu ne služi od kad
su prešli na grejanje pomoću gasa. Pa su rešili da sruše ceo dimnjak. Rušenje
su iskombinovali sa postavljanjem novih crepova. Stric se, kao stariji i
veštiji u timu, uspentrao na krov i postavio crepove tamo gde je dimnjak
napravio genocid. Onda mu je tata dodao olovnu kuglu (nemam pojma gde su uspeli
da je nabave) i ubacio je kroz otvor dimnjaka. Nakon toga je meni pozvonio
telefon i ja sam začula mamin histeričan glas:
„Oni nisu normalni! Hajde što su oni idioti i rizikuju svoje živote, ali
što su mogli kuću srušiti...“
Sad se spremaju da poseku ceo hrast. Sede po ceo dan na terasi, odmeravaju
ga, ispijaju rakiju i smišljaju plan. I rezervne planove, ako glavni ne uspe.
Нема коментара:
Постави коментар