IZLET

Veruje li neko u slučajnosti? Imam koleginicu koja:

-          sedi u kancelariji do moje

-          živi par ulica dalje od mene

-          deca nam idu u istu školu

-          išla je davnih godina u srednju školu sa mojom sestrom od strica

Zajedno idemo na posao i vraćamo se sa njega. I naravno, priči nikad kraja. Uvek se nađe neka nova tema (posao, pubertet, škola...). Tako je nekako iskrsao i poziv za mene i moju porodicu da idemo sa njima na „izlet“. Njen muž je vodič u planinarskom društvu i planira da organizuje dvodnevnu turu krajem maja po istočnoj Srbiji, pa je mislio da između Velikog petka i Uskrsa obiđe te krajeve i proceni situaciju. I tako se mi nađosmo na Veliku subotu ranom zorom kad nam vreme nije (u 6 sati!!!) ispred naše zgrade. Zbog obima akcije kojoj smo trebali da doprinesemo, kao i broja sedišta u njihovim kolima odlučili smo se da  ne povedemo Broj 3. Njoj bi cela ta avantura fizički teško pala, nama bi njeno prisustvo u toj avanturi psihički teško palo.

Prvo ozbiljno zaustavljanje bilo je pre Golubca. Da deca koja su već padala u teško stanje neuhranjenosti povrate snagu sa bar po dva sendviča. I da se iskoriste prelepi olistali žbunovi pored puta u svrhu smanjivanja količine tečnosti u organizmu.

Golubačka tvrđava. Skele uredno postavljene svuda oko nje. Zarđale. Obnovu finansira EU, kraj radova planiran za jun 2016. Ako je suditi po tabli, upravo usisavaju crveni tepih kojim će proći neki od velikodostojnika da zvanično otvori obnovljeni istorijski spomenik. Ako je suditi po onome što smo videli, radovi nisu odmakli dalje od postavljanja gorepomenutih skela. Stali u podnožju, odmah nam prišao čuvar praćen čoporom štenaca. Čuvar je upravo vodio važan poslovan razgovor preko mobilnog, ali je morao zbog nas da ga prekine uz reči:

„Ma ućuti Živorade, javiću se kasnije!“

Objasnio da možemo da se parkiramo „tamo dalje“ (uz neodređen odmah rukom ka lokaciji „tamo dalje“) i da slobodno možemo da se prošetamo magistralnim putem oko podnožja gradilišta. I to je sve. Ni on, kao ni leglo kučića koje se veselo vrzmalo oko njegovih nogu i zaštitne ograde nemaju ovlašćenja da nas puste unutra.

Planina Miroč. Parkirali se kod table ručne izrade na kojoj piše SIR. Jedan od mojih muških potomaka (ne sećam se više koji) mi je posle priznao da je mislio da je to tabla za skretanje ka mestu koje se zove Sir. 

Preobuli se u cokule i krenuli put vrha. Put blatnjav, strm, obrastao raznoraznim zelenilom.

Ništa od toga nije bilo nepremostiva prepreka kao greška u proceni koja je dovela do Problema nad problemima: ponešena su samo dva štapa za planinarenje (i rasterivanje zmija), a povedeno četvoro dece.

Ipak, vredelo je. I klizanje i saplitanje i udarci granama. I koškanje među decom. I gubljenje daha. Jer, kad smo se popeli, pred nama je pukao pogled od koga se tek gubio dah:

Ponašanje dece kad smo stigli na vrh (hronološki):

-          Par minuta uzvikivanja „Vau, kakav pogled!“

-          Desetak minuta okidanja selfija

-        Par minuta pokušavanja nalaženja bilo kakve mreže da bi se slike u roku od odmah okačile na neku društvenu mrežu

-      Pola sata utrošeno da se dokrajče preostali sendviči i grickalice. Kad su usisali sve mrve za sobom, prešli su čak i na voće.

Jedan pogled na sat mi je dao do znanje da je 11 časova. Jedan pogled na rančeve mi je dao do znanja da smo ostali bez kompletne zalihe hrane koju smo spakovali za taj dan.

Spuštanje je, suprotno svim zakonima fizike, išlo daleko sporije. U samom podnožju smo uspeli nekako da promašimo stazu (za to krivim ono dvoje dece u čijoj su nadležnosti bili štapovi) i obreli se kod nepoznatih ljudi u dvorištu. Baš dok su okretali prase na ražnju polako se spremajući za sutrašnji Uskrs. Njihovo kuče vezano, naše gladne zveri slobodne, spremne na skok ka ringišpilu zadovoljstva sa kojeg je polako kapala moča. Jer, poslednji put su jeli pre nepunih pola sata. Nekako navatasmo decu da ne napadnu uskršnji ručak i dovukosmo se do kola. I table na kojoj piše SIR. Da li treba napomenuti da smo kupili isti?

Kladovo. Kao i bilo gde u robovlasničkoj Srbiji, Velika subota se i u Kladovu proslavlja radno. Što će reći – sve je radilo i samim tim omogućilo našoj nejači da pojedu po koje parče pice da ne bi lipsali na putu do sledeće destinacije:

Vodopad Blederija. Put do njega vodi kroz ne znam ni sama koliko sela. Put je uzak, kako i dolikuje putu kroz srpsko selo. Sva sreća pa saobraćaj nije tog dana bio gust. Imali smo bliski susret sa bakom na biciklu, mimoilaženje sa njom je bio jedan od zahtevnijih poduhvata u toku tog dana. Baka nam je velikodušno objasnila kako da stignemo do vodopada (Ma možeš kolima, to je odmah tu blizu. Ideš pravo i kad vidiš tablu, a ti skreni levo pa kroz potok.). Dođosmo do table, skrenusmo levo, stadosmo. Baba kroz ovaj potok tera svoj bicikl? Svaka joj čast!

Prođosmo potok, ali naletesmo na most. Ili kako bi se već nazvala ona konstrukcija preko onog istog potoka (valjda), ali na većoj visini. Baba na biciklu prelazi ovaj most? Svaka joj čast! Rešili da ostavimo kola i put nastavimo peške (jest da je na tabli pisalo 3 km, ali baba je rekla da je blizu. Kome ćeš više da veruješ – babi ili tabli?). Posle jedno pola sata tabananja i par zaglavljivanja u skoro živo blato na putu dobili smo odgovor i na to pitanje: Sledeći put ćemo verovati tabli, mani babu na biciklu!

Manastir Vratne.  Verovali ili ne, put do njega je vodio (takođe) kroz nekoliko sela. Ulice su bile nešto šire, što je davalo kakvu-takvu mogućnost mimoilaženja sa kolima pretežno bečke registracije.

Manastir Vratna nije ništa posebno. Na oko. Malo zdanje u ne baš najboljem stanju. Ali unutra monahinja sa OGROMNOM dušom. Ne znam kako bih to opisala. Par minuta razgovora sa njom i ponovo počneš kao dete da veruješ da ima velikih, divnih ljudi na ovom svetu. Poželiš da zauvek ostaneš tu. Bar dok deca ne počnu da kukaju da su (opet!) gladni.

Prerasti reke Vratne. Oblast gde smo počeli polako da gubimo kontrolu nad decom. Što su bili umorniji, gladniji i duže bez interneta, to su bili bešnji. Na svu sreću, staza je bila duga oko pola kilometra, šuma je bila retka, tako da smo uspevali da ih držimo na oku. I za uši.

Srebrno jezero. Ostavljeno za kraj. Prelepo, a mi preumorni. Deca se nadopunila energijom u toku vožnje do jezera, tako da smo ih jedva navatavali po nekom dečjem igralištu. Sva sreća, igralište pravljeno za malu decu, a naša deca velika, pa smo par komada uspeli da ulovimo zahvaljujući tome što su se zaglavili u nekoj od sprava.

Za kraj?

-   Istočna Srbija je divna. Toliko lepih krajeva koji su nepristupačni ili slabo obeleženi. O reklamiranju da ne pričam.

-          Zaradila sam žulj. Koji je pukao. Pa prokrvario. Sad šepam dok hodam.

-       Moje dete je zaključilo da je porodica moje koleginice znatno bogatija od nas, jer oni imaju kola sa osam sedišta, a mi sa samo pet.

-       Dovukli smo kući kilogram sira za koji se ispostavilo da je zaista dobar, a ne da nam se tako učinilo jer smo bili mrtvi gladni.

-        Moja deca odgajana da koriste sve prednosti života u gradu su bila oduševljena. I sve bi opet ponovili. Pod uslovom da sledeći put ponesemo bar osam kilograma roštilja sa sobom. I nešto za meze.