SPORT

Afiniteti glede sporta u mojoj porodici su različiti.

Broj 1 (ljubi ga majka!) je isti ja. Mogu dušmani da pričaju šta god hoće: kako liči na oca, kako je građen kao otac, kako se ponaša kao otac... Jedna stvar ga odaje kad je reč o nasleđivanju – potpuno odsustvo zainteresovanosti za bilo kakav oblik sporta. Tu je skroz na mene. Na pismenom iz srpskog, na temu „Neverovanto ali istinito“ pisao je kako ne voli fudbal, što je neverovatno jer je on dečak, ali istinito. Poentirao za peticu uz zaključak: „Ja ne volim fudbal, fudbal ne voli mene.“ Ni jedna utakmica ga ne interesuje, ni jedan tim mu nije posebno drag. Njega zanimaju druge stvari. Kao što je biologija (e, tu već ne znam na koga je). Ja sam izuzetno ponosna na njega što je takav. Razlikuje se od većine svojih vršnjaka i uopšte nema problema s tim. Jaka ličnost.

Broj 2 je već dijametralno suprotnih shvatanja. Obožava bilo koju sportsku aktivnost. Mislim da je počeo da igra šah samo zato što mu je neko rekao da je i to sport. Jedina velika nedoumica u njegovom malom životu je – kom sportu pokloniti celog sebe. Ili, kako bi on to rekao:

„Šta ti misliš mama: Kad porastem, da li da postanem poznati fudbaler, karatista, teniser, košarkaš ili ragbista?“

U njegovom mozgu ne postoji mogućnost da on neće biti slavan i najbolji u sportu za koji se odluči. I na njega sam ponosna. Raste u ličnost sa velikom dozom samopouzdanja.

Broj 3 je...mala. Rastrzana između svoje ženske prirode i odrastanja sa starijom braćom. Pre neki dan je Broj 2 postavio pitanje:

„Hoćeš li i ti da treniraš ragbi kad porasteš?“

„Neee... Ragbi je za dečake. Ja ću da budem fudbaler, fudbal je za devojčice.“

Moj Dragi mnogo voli sport. Da gleda. Voli on i da priča svoje sportske doživljaje. Ali pošto nema svedoka koji bi mogli pred Biblijom da se zakunu da su prisustvovali spektakularnoj pobedi koja je postignuta zahvaljujući u prvom redu Njemu, ostaje mi samo da mu verujem. Ili bar da se pravim da mu verujem.

Ja sam bila super u školi. Svaki predmet sam držala u malom prstu, ali fizičko... Tu nisam htela ni da se potrudim. Da hodam po gredi? Jest, pa da padnem! Da preskačem kozlić? Jest, pa da promašim! Da napravim kolut unazad? Jest, pa da slomim vrat! Daj ti meni keca, a ja ću izvući ocenu na trčanje (tu su najmanje šanse da se povredim). Učiću i teoriju iz fizičkog. Bilo šta. Samo da ne moram da se džilitam.

U osnovnoj školi sam iz tog razloga zadavala gadne glavobolje što razrednoj, što celom naučno-nastavnom veću škole (ili kako li se to već zove). Primeran đak, sve petice, a eto ti trojka iz fizičkog. Šta tu da rade? Meni uopšte nije bila jasna ta dilema. Nek mi zaključi trojku. Neću biti vukovac, pa šta? A onda je solomonsko rešenje našao nastavnik fizičkog. Pozvao me i rekao:

„Hoćeš da imaš peticu iz fizičkog? Mogu da ti sredim kod nastavnice.“

Ja jesam tad bila klinka i u to vreme se baš nije pričalo o seksulanom uznemiravanju i pedofiliji, ali glupa ipak nisam bila. Tako da sam odmahnula glavom ne saslušavši predlog. Mislim, potičem iz fine porodice (jest da veći deo familije naginje ka konzumiranju velikih količina alkohola, ali to je druga tema) i nisam želela da moje nežne uši razmažene porodične princeze dođu u bilo kakav kontakt sa nekim ružnim rečima. S druge strane, nastavnik fizičkog se nije tako lako predavao, već je viknuo za mnom:

„Hoću da budeš u prvoj postavi košarkaškog tima škole. Ako budeš u timu, nastavnica će morati da ti zaključi pet.“

Kako beše onaj crtać? „B-E-N-Z-I-N. Kako čudno piše VODA!“

Tako sam i ja bila zatečena. Prva postava košarkaškog tima? Kako čudan naziv za sex!

Kad je moj mozak najzad prihvatio da nastavnik ZAISTA I ISKLJUČIVO misli na košarku, onda je ubacio direkt iz lera u petu brzinu. OK, naravno da mi odgovara da imam sve petice. Naravno da ću igrati u timu. Zašto on mene želi u timu? Znam, znam, nenormalno sam visoka. Ali pored toga nemam više ni jednu predispoziciju da igram košarku. Zna li on to? Da li da mu odam tajnu da što se tiče košarke znam par osnovnih pravila: svaki tim na terenu ima po pet igrača, dobijaš dva poena ako ubaciš loptu kroz obruč i postoji nešto što se zove dvokorak. Da li da mu nabacim, onako usput, da ta pravila baš i ne znam najbolje da primenim na terenu? Eto, na primer taj dvokorak je meni zadavao silne probleme. Treba da izbrojiš dva koraka, pri trećem da poskočiš i baciš loptu ka košu (u ludoj nadi da ćeš ga pogoditi) i za to vreme da ne tapkaš loptu. A inače tokom cele utakmice treba da je tapkaš. I kako moj mozak (koji je bio programiram da kapira matematiku, fiziku, hemiju, da buba biologiju i istoriju) da nateram da se prebaci u mod košarke? Sad moraš da tapkaš loptu, sad ne smeš nikako da je tapkaš. Sad broj, ali nemoj da se zabrojiš. Sad poskoči, sad dodaj, sad ubaci. Ma idi bre! Daj mi da učim podelu žaba. I papratnjača. Mani me se sa sportom.

Na moju nesreću razredna je čula za predlog, pa je prestala sa pritiscima na jadnu nastavnicu fizičkog i naskočila na mene. I tako se ja nađoh  u prvoj postavci. Dobra strana svega je što su moje dve najbolje drugarice odjednom odlučile da je igranje košarke baš super stvar, totalno „in“ i da i one žele aktivno da učestvuju u tome (da ne pričamo o mogućnosti izostajanja sa časova uz opravdan razlog – „Moramo da treniramo, sutra igramo odlučujuću utakmicu“). Već na prvoj utakmici sam shvatila dve važne stvari:

1. Jedna od te dve moje drugarice je pokazala zavidan nivo inteligencije, jer je odmah shvatila da košarka nije za nju i rešila da se njena uloga u školskom timu sastoji od sedenja na tribinama. Druga je pokazala da nema nameru da je, kako u životu, tako i u košarci sputavaju neka glupa pravila, pa je uspela da uđe u svetske anale ovog sporta kao jedina osoba koja je uspela da da autokoš („Ali kad si mi dodala loptu, ja sam videla da svi trče na tamo, a da je onaj drugi koš ostao skroz prazan pa sam shvatila da ću lakše dati poen na onom gde je manja gužva... Što me tako gledate?“)
2. Nastavnik fizičkog se pokazao kao izuzetan strateg. Najbolja devojka u timu je bila niska i okrugla. Ja sam mu služila nešto kao trojanski konj, diverzija. Ubaci mene visoku i vitku na teren i šta će da pomisle suparnici? Da sam ja glavno oruđe za pobedu, naravno. I dok se svi koncentrišu na mene, niska i debela im puni koš.

I tako ja izađoh iz osnovne škole sa Vukovom diplomom. I uletoh u srednju školu gde se problem nastavio. Opet se greda tresla ispod mojih nogu, opet sam odustajala da skočim ispred samog kozlića ili da se penjem uz konopac, na testu za ravnotežu bih pala i pre nego što bi profesorka stigla da uključi štopericu, medicinka bi mi ispadala iz ruke pri drugom udarcu u zid... Ali više nije bilo nastavnika fizičkog koji bi se pojavio sa spasonosnim rešenjem...