MAŠINA ZA SUDOVE

U početku beše prljavština. Ljudi su jeli onako, usput, „s nogu“, rukama. Koje nakon toga nisu prali. Sve do trenutka kad neka pećinska domaćica nije zaurlala na svog Pećinka jer joj stalno masti zidove pećine i slike na istima svojim masnim ručerdama. Onda su se pojavili sudovi, pa je posle izvesnog vremena ustanovljeno da mnogo bolje služe svrsi kad se plaknu vodom nakon obroka. Sa napretkom civilizacije pojavili su se deterdženti, sunđeri, mrežice. Sudovi su se prali „na ruke“, sve dok se nije pojavila ONA – Mašina Za Sudove.

Moja mama je imala mašinu za sudove još onda kad je to bila misaona imenica i za veći deo nekih razvijenijih zemalja. Velika mašina, ona za 12 osoba. S druge strane, mama je uvek imala neku izvrnutu logiku (na veliku žalost Mog Muža i sitne nam dečurlije, ja sam tu tešku bolest nasledila od nje), tako da je posle samo nekoliko pranja sudova u mašini pala odluka da „to“ samo komplikuje obične kuhinjske poslove, da naša porodica obiluje jeftinom radnom snagom u vidu mene, sestre i povremeno zbunjenog mi oca i da će mašina biti mnogo bolje iskorišćena ako joj se dodeli uloga portabl ostave. Tu je mama trpala šerpe, lonce, poslužavnike, rezerve brašna i ulja, krila od mene i sestre čokolade i ostale grickalice koje su se iznosile samo kad dođu gosti.

Sledeći njen primer ja sam uvela zabranu korišćenja mašine za sudove u našoj kući. Tada mi je to delovalo kao ispravna odluka. Zašto bacati pare za nešto što neću koristiti? Ima nas samo dvoje, šta se tu sudova može i nakupiti u toku dana? Posle nekog vremena nas je bilo troje, ali je Broj 1 bio beba, flašica inače mora na ruke da se pere... Dok lupiš dlanom o dlan, odjednom nas je bilo četvoro. I to četvoro ješnih osoba. Koji ostavljaju dosta prljavih sudova za sobom. Na dnevnoj osnovi. A onda je jednog idiličnog nedeljnog popodneva, kad je bio red na njega da pere, Moj Dragi bacio sunđer, krpu, deterdžent i zagrmeo:

„Ovo mi je 17. put danas da perem sudove. Više me ne zanimaju tvoje teorije, ja sutra kupujem mašinu za sudove.“

I demonstrativno seo ispred obožavanog mu kompjutera. Kliktao je forume, prodavnice, upoređivao cene, karakteristike, proizvođače. Raspitivao se, a onda se zadubio u „ovaj roze mi je omiljeni“ forum. Gde je na licu mesta od članica foruma koje se međusobno oslovljavaju sa „draga“, „Cico“, „Super si“ saznao ono što ga zanima.

I tako nam se sutradan u kući pojavila ONA. Kineskinja. Pošto nam je stan bio mali i Kineskinja je bila mala. Najmanja. Dragi je rešio da ćemo joj u hodu naći mesto za život, važno je bilo da je on prenese preko praga dok se ja ne predomislim. I tako smo ceo jedan dan proveli gledajući je i smišljajući gde bi mogla da prespava i da se nastani. Izbor je pao na mesto najlakše za povezivanje sa mokrim čvorom – ispod sudopere.  Prvi problem na koji smo naišli bio je manjak prostora. Odnosno, sve bi se dalo rešiti da nam sifon nije tučani, već gumeni, pa bismo onda mogli malo da ga gurnemo u stranu i da Kineskinju smestimo u devojačku sobu po njenim merama. Sledeći problem je bio kako zameniti sifon. Shvatajući da ne znamo ni u čiji domen posla spadaju ti radovi, ni koliko bi to moglo da košta, okrenuli smo se onome čemu se na kraju uvek okrećemo u takvim prilikama – uslugama Sveznajućeg Majstora u vidu mog tate.

Tata nas je pažljivo saslušao, tri puta klimnuo glavom, dva minuta razmislio i odlučio da za takav poduhvat treba da povede i svoju prikolicu. Odnosno, mog strica. Lično mislim da je odlučio da je stricu strašno dosadno i da će mu učiniti veliku uslugu ako ga malo „izvede u životu“. Naročito što obojica znaju da kod nas u kući uvek mogu da nalete na dobru rakiju.

I tako dođoše oni. Moja je greška što sam ih podcenila, jer dok sam se okrenula da im sipam „ma šta god nam daš, svejedno je, može rakija“, oni su izvukli bonsek i krenuli u napad na sifon. Bilo je kasno da rasklonim stvari iz kuhinje, da prekrijem površine nečim i tako ih zaštitim od fine masne prašine koju su oslobodili iz višedecenijskog ropstva prastare instalacije. Odvrištala sam svoje, Muž me je sproveo u drugu sobu, dao mi par lekova za smirenje, stavio hladnu oblogu na glavu i obećao da će on sve sam srediti. Posle par minuta sam čula tatinu čuvenu „e, jebi ga!“ konstataciju, stričevu „pa lepo sam ti rekao nemoj tako!“ i lagane korake Onoga Sa Kojim Delim Bračnu Postelju:

„Gde nam stoje krpe za pod? Treba nam dosta njih... koje dobro upijaju.“

Lekovi, redovna zamena hladnih obloga i slom živaca su učinili svoje tako da mi je ostatak dana obavijen gustom maglom. Kad sam sutradan ustala sifoni su bili zamenjeni, Kineskinja se raširila u svom novom domu, kuhinja je bila sređena, a sva rakija popijena.

Povećanjem porodice za još jednog člana, pojavila se potreba za kupovinom i veće mašine. Ovaj put se nismo odlučili za Kineskinju, već za jednu proevropsku marku. Garancija 2 godine plus dodatne 3. Nakon 2 godine i jedno 2 meseca, mašina je počela da odbija saradnju. Pošto su nove mašine dosta digitalizovane i većinom se radi o finoj elektronici, tu već moj otac ne može da pomogne (ma koliko alkohola mu nudili). Da ne bude zabune, bio bi on rad da proba, čačkao bi on, možda čak i popravio, ali... U krajnjem slučaju, imamo te dodatne tri godine garancije, zašto ih ne iskoristiti?

Pozvali servis, pokušali da objasnimo o čemu se radi. Odmah nas sasekli sa osnovnim pitanjem: Kad je kupljena mašina? U prevodu na prost srpski jezik: Imam li ja tu neke koristi/Da li je pod garancijom pa za DŽ moram da dolazim? Pošto je ustanovljeno da nismo serviserova ciljna grupa, odnosno da smo još uvek pod debelom garancijom, dodeljen nam je broj koji je označavao našu poziciju na listi čekanja (koja je duža od liste za ugradnju veštačkog kuka). Gratis dobili i savet da budemo strpljivi. Doći će majstor. Nekad.

Ma nije prošlo ni nedelju dana, majstor se javio. Da se raspita šta nas i našu mašinu muči.. 

Razgovor između Muža i Majstora je izgledao otprilike ovako:

Majstor: U čemu je tačno problem?

Muž: Kad pokušamo da pritisnemo dugme za odloženi start ono kao da se zaglavi jer kreće da menja vreme...

Majstor: Aaaa! Pa to je garant jer je zaprljano. Znate, to ne podleže garanciji, jer to je Vaša prljavština, Vi ste zaprljali dugme.

Muž: Šta to znači?

Majstor: Ja ću doći i otvoriti mašinu da proverim, ali ako je zaprljano onda to ne podleže garanciji i to moram da Vam naplatim.

Muž: Šta ćete da mi naplatite?

Majstor: Pa čišćenje.

Muž: Onda nemojte da mi čistite. Samo dođite, otvorite mašinu i ako je to problem ostavite, ja ću očistiti.

Majstor: Pa ne može tako. Šta ako ja slučajno očistim tu prljavštinu?

Muž (već blago iznerviran, prelazi sa Vi na Ti): Kako ćeš je SLUČAJNO očistiti?

Majstor: Pa eto tako. Otvorim i ona sama spadne.

Muž: Slušaj. Ajd ti dođi, polako je otvori i proveri u čemu je problem. Ako je prljavština, ja je čistim. A ti se potrudi da ti se ne omakne i očistiš je sam, pošto para nemam. I ne dam.

U nekom delu naših života se dotični majstor i pojavio. Otvorio, ustanovio da se prljavština nakupila oko dugmeta, zatvorio i otišao. Muž zapamtio kako se prilazi dugmetu. Čeka mene da zajedno pristupimo čišćenju. Za razliku od majstora, nama se ne može desiti da slučajno obrišemo nešto. Mi moramo to NAMERNO da uradimo.

U međuvremenu, vratili smo se pranju sudova „na ruke“. Odloženi start i dalje otkucava. Kineskinja, naša prva velika ljubav, radi ko podmazana kod Svekrve.