KVIZ

Koji je glavni grad Tadžikstana?

Gde je rođen Kanaleto?

Koliko igrača ima kriket tim?

Ko je sledeći u redu za nasleđivanje belgijskog trona?

Dok ja još uvek razbijam glavu potpitanjima vezanim za prvo pitanje (Postoji država koja se zove Tadžikstan? Da li je nekad pripadala SSSR-u? Na kom bi kontinentu mogla da bude?... Zvuči azijski... Imaju li stanovnici te zemlje problema sa izgovaranjem njenog naziva kao i ja? Kako li se zovu stanovnici te zemlje? Tadžikstanci, Tadžikstanke, Tadžikstančići?... A zašto ja razmišljam o toj zemlji? A, da, kviz!... Kako beše pitanje?), moj Dragi je već odgovorio (i to tačno!!) na sva pitanja.

Odavno sam shvatila da sam se udala za Enciklopediju Nebitnih Stvari. Toliko nepotrebnih podataka je pohranjeno u njegovoj glavi, da me to ponekad plaši. Naše gledanje kvizova (ako uopšte i stignemo da ih gledamo) se svodi na to da on kao iz topa izbacuje tačne odgovore na pitanja slična gore navedenim, a ja kukam:

„Daj ćuti, pusti mene da lupam!“

Jer, na većinu pitanja iz kviza ja odgovaram koristeći neku moju sumanutu logiku ili primenjujući princip „ovo mi baš zvuči kao tačan odgovor“. Naravno, neki put se desi da zaista ZNAM odgovor na pitanje, ali to je tako retka pojava da se pre može nazvati statističkom greškom.

Čak i neki naši neobavezni razgovori znaju da odu...

Ja – Vidiš, ova ulica se nekad zvala Radoja Dakića. I bila je jedna od tri ulice u Beogradu sa istim nazivom. Ajd bar su njoj promenili naziv, pa da bude manje zbunjivanja.

On – Znaš ko je bio Radoje Dakić?

Ja – E sad i ti! Neko jako značajan čim su tri ulice u istom gradu nazvali po njemu.

On – Ali znaš li šta je bio?

Naprežem mozak i iz njega izranja slika. Ja u liftu, na pločici gde piše dozvoljena nosivost stoji i „Radoje Dakić“. E sad, glupa toliko nisam. Sigurno lik nije pravio liftove. Ili da kažem da jeste, čisto da vidim hoće li se Britanika za koju sam se udala prevrnuti od užasa?

S druge strane, Enciklopedija ima totalnu prazninu u delu mozga koja pripada tekućim kućnim poslovima. Gde stoji vansezonska odeća, kad treba plaćati račune, kad je kome u porodici rođendan, koje dete ima koliko časova... Tabula rasa.

I lepo ga pitam pre neko veče – zašto se ne prijavi da učestvuje u nekom kvizu? Da zaradimo neke pare, da bar imamo koristi od tolike njegove glavudže. On kaže:

„Neću. Biće me sramota ako nešto ne znam.“

E, dragi moj, mene nije sramota da priznam sledeće:

1. Izraz „Kavaleto“ s početka ovog posta mi tako zvuči kao naziv nekog jela... I malo mi čudno što pitaju za jelo gde je rođeno.
2. Oduvek sam imala strašnih problema sa geografijom. Moja sestra poslednjih 12 godina živi u Kuvajtu (još uvek ne mogu da zapamtim da li je to u Aziji ili Africi). Lokacija gradova iz regiona čiji nazivi počinju na slovo P mi zadaje glavobolje (u kojim državama se nalaze Prijepolje, Prijedor, Prilep, Prokuplje). Postoji samo par država na svetu čije glavne gradove znam.
3. Nemam blagog pojma ko je Radoje Dakić
4. Ne znam razliku između SS-a i Gestapo-a
5. Ne znam ko je režirao „Valter brani Sarajevo“

i još mnogo štošta.

Pogledaj me, Hodajuća Srpska Vikipedijo, živa sam! Oba čitaoca mog bloga sad znaju moju strašnu tajnu – totalno sam neinformisana/nepismena/opštekulturološki neobrazovana. Sad i ti uradi pravu stvar: put pod noge, tastaturu u ruke i nađi kako se prijavljuje na neki kviz. Zaradi nam pare!!!