IZBORI

Izbori su sledeće nedelje. Moram napomenuti za slučaj da neko nije primetio skrivene znake koje povremeno mogu primetiti samo Upućeni: bilborde, plakate, naslovne strane bilo kojih novina (gde su primat nad zvezdama rijalitija preuzele političke zvezde, zvezdice i ostala kojekakva nebeska tela i organi), reklamne političke blokove koji traju duže nego trilogija „Gospodar prstenova“ (produžena verzija), pokretne štandove ispred svake prodavnice/piljarnice/pijace...

Ja sam žena sa višedecenijskim radnim stažom u firmi koja se zove Život, tako da imam u potpunosti razrađenu matricu kako izbeći svu tu predizbornu kampanju. Televizor uključen samo na dečjim kanalima, pogled oboren dok hodam da bih izbegla novine/bilborde/plakate. Za delioce letaka ispred radnji sam pronašla rešenje koje se svodi na to da uvek vučem bar jedno dete u prodavnicu i u blizini njihovog štanda počnem detetu da objašnjavam nešto povišenim tonom. Osobi sa strane deluje da dete grdim. Ko je dovoljno hrabar da prekine majku u vapitno-obrazovnom modu da bi joj doturio poster omiljene političke zvezde?

Ali, juče me dočekao „pozdrav od poštara“ u vidu papirića na kome su napisane neke moje generalije kao i mesto gde treba da se javim i ispunim svoju svetu dužnost Ubacivanja Papirića u Veliku Kutiju. Čitam pažljivo. Svaka im čast, ništa nisu pogrešili. Moje ime, prezime, tatino ime, adresa... A onda užas – nešto sitnijim slovima, u samom dnu piše:

Ponesite sa sobom važeći lični dokument.

Produžila ličnu kartu pre mesec dana. Dakle, veoma je važeća. Još uvek vruća od prese iz štamparije (ili gde li ih već prave). Ali nije moja. Bar je ja ne doživljavam kao moju. I trudim se svim silama da je niko ne vidi. Pošto osoba na slici ne odgovara liku osobe koju vidim svako jutro u ogledalu. Iskreno, kad se dobro zagledam, naslućujem da imamo neke slične crte lica, ali ONO nije ljudsko biće. ONO je zver, narkoman, mitsko biće kojom se plaše mala (i velika) deca.

Ja znam da retko ko bude zadovoljan svojom slikom. Zato su fotošop i ostale aplikacije za ulepšavanje toliko korišćeni. Ali ono što mi nije jasno je da kad me je gospođa sa kamerom uslikala, kad joj je ta slika izašla na ekranu zašto nije mogla da klikne po fotoaparatu još koji put? Nije se ni trgnula, onesvestila kad sam joj se onakva ukazala na monitoru? Samo mi rekla da dođem za nedelju dana.

Kroz nedelju dana sam se pojavila u stanici nesvesna užasa kome ću uskoro biti izložena. Kad sam došla na red kroz prozorče zvano Šalter ugledala sam dokument sa mojim imenom i slikom Goluma na njemu. Grlo mi se steglo, ni reč nisam mogla da izustim, potpuno zatečena onim što mi je uzvraćalo pogled sa parčeta plastike.

Da ne bi bilo zabune, ja ZAISTA odvratno izgledam na toj slici. Najbolji dokaz za to su reči moje Deblje Polovine kad je video ličnu kartu:

„U je****, baš si... “, onda ide pauza dok pokušava da nađe pravu reč, ali pošto takva reč još nije izmišljena, završava sa, „...ispala.“

Deci nisam ni pokazala.

Zato se spremite svi vi koji dežurate naredne nedelje na izbornim mestima. Stižem JA sa važećim ličnim dokumentom. I sa slikom Zveri.