PUBERTET

Jedini put kad sam se susrela sa Pubertetom, a da sam bila sa „ove strane realnosti“ je kad je TO dohvatilo moju sestru. No, ubrzo za njom je Pubertet naskočio na mene, tako da sam joj se pridružila i zajedno smo odležale tu bolest. 

Kod nas se Pubertet prišunjao kradom. Prvi u nizu od moje dece krenuo je da se prepušta stihiji koju mu u glavi i ostatku tela prave najzad oslobođeni hormoni. Još prošle zime sam naslutila senku te opake bolesti u mojoj porodici. Bilo je hladno zimsko jutro, napadao je neki jadan sneg, ali posle toliko toplih zima i uprkos klimatskim promenama ovaj je uspeo da se zadrži po ulicama taman toliko da ga snimimo. Razgrnem zavese i uskliknem: 

„Vidite, deco, pao je sneg!“ 

Broj 3, na prelazu između bebe i deteta, jedva zna da priča, nema pojma šta je sneg (u svom malenom životu se još nije srela sa tim), ali oduševljeno kliče: 

„Neg, neg! Jupi, pao je neg!“ 

Broj 2 izlazi iz sobe, radostan, ali ne toliko: 

„Pao sneg? Odlično!! Ja baš volim sneg.“ 

A onda se iz dečje sobe vuče Broj 1. Pogled polusnen, usne blago iskrivljene u izraz dosade: 

„Sneg? E... Ja baš ne volim sneg... Kad bolje razmislim, nikad ga nisam voleo.“

Tad mi je ta scena bila smešna. Kao, vidi gradaciju – mala koja se oduševljava stvarima za koje ni ne zna šta su, ovaj srednji koji bi se isto oduševio, ali polako shvata da postaje veliki i da ako želi da ga tako doživljavamo, ne sme da ima iste izlive osećanja kao i njegova sestra-beba. I na kraju najstariji koji pokušava da glumi facu, flegmu, da se zauzme „baš me briga“ stav. 

Eh, dobra stara vremena kad je Pubertet blago mahnuo u mom pravcu i obznanino da planira useljenje u nekom skorijem periodu... Dolazio bi povremeno, samo da se javi, da se ne uljuljkamo, ali onda smo se jedno jutro probudili i shvatili da se raskomotio po celom stanu. 

Preko noći je Broj 1 postao višlji, smršao, glas mu se produbio, duže zadržavanje u njegovom prisustvu mogu da prežive samo osobe sa zapušenim nosom, omiljeni sport mu više nije „hajde da pojedem sve što iznesu na sto“ i počeo je da naglo prelazi iz „dosadno mi je“ u „nervirate me“ status. Iz „hajde da vas zagrlim“ u „ne prilazite mi“ stanje. Iz „reći ću ti sve što te zanima, pa čak i ono što me ne pitaš“ u „odakle ti ideja da me pitaš takve stvari?“ način komunikacije.

Što je najgore, svesna sam da je ovo samo početak. Da je Pubertet tek doneo vansezonsku garderobu. I da nam se loše piše kad umaršira sa četkicom za zube i donjim vešom. Po svemu sudeći, a sa posebnim osvrtom na projektovani kalendar hormonskih promena članova moje orodice, to konačno useljenje će se poklopiti sa: 

- kandidaturom Broja 2 za članstvo u Uniju pubertetlija 

- mojim klimaksom 

- ulaskom Oca Moje dece u krizu srednjih godina

Iz svega gore navedenog, a poznajući mentalitet moje porodice, zdušno preporučujem svim stanovnicima Srbije da napuste svoja vekovna ognjišta i krenu u novu Veliku Seobu ka nekim mirnijim krajevima. U neko skorije vreme. Po hitnom postupku.

Ili da se prodamo za velike pare? Nekoj supersili? Kao najnovije i najefikasnije oružje 21. veka koje u sebi ima ukombinovano fizičko, hemijsko i psihološko dejstvo na širokom području oko mesta stanovanja.

U međuvremenu, moja porodica se bori kako zna i ume sa nadolazećom plimom hormona. Pošto smo roditelji-početnici i totalno neupućeni u podobne oblike ponašanja u ovakvim situacijama, jedino sredstvo borbe su nam trenutno deterdžent i dezodoransi. Bar dok ne savladamo kratak kurs iz psihologije na temu „Kako sa što manje ožiljaka proći i izaći iz puberteta“. Kad diplomiramo čekaju nas kursevi „Kako proći kroz klimaks“ i „Kako preživeti krizu srednjih godina“, kao i „Šta je sve dopušteno u borbi protiv dvostrukog puberteta“. Ili da se prosto ponašamo kao prosečna srpska porodica – teramo po starom i nadamo se da će se sve nekako samo od sebe rešiti? A da komšije (pu, pu, daleko bilo!) ništa od toga ne vide i ne čuju.