U ZDRAVOM TELU ZDRAV DUH

Da se ne lažemo, otvorim ja vesti ponekad. Naslovnu stranu. Preletim pogledom. Otvaram jedino članke na temu „Goran i Milica se najzad verili“. Ne, nije da me zanima njihova veridba! Mene zanima TKO SU GORAN I MILICA. Prosto mi je fenomenalno kako sam toliko neupućena u javni život zemlje naše mile. Ako je neko na naslovnoj strani, trebalo bi da je extra poznata ličnost. Zar ne? Ili ipak – ne? Pročitam članak samo da bih shvatila da i dalje nemam blagog pojma ko su Goran i Milica. Ali ako izuzmemo ljubavni život srpske elite, glavne vesti na naslovnim stranama (bar što se tiče internet izdanja) su one koje se tiču terorista i one koje se tiču zdravog života. Ili svako jutro mućkaš energetsku bombu ili te raznese neka druga bomba.

Pošto živim u Srbiji, zemlji totalno neinteresantnoj za kojekakve teroriste, glavne priče u društvu se i svode na zdrav način života. Koji u mojoj porodici nije zaživeo, jer se još uvek vodimo malo izmenjenim motom osmišljenim u davnim danima formiranja srpske države na ovim prostorima. Original je glasio – „Samo da je belo i debelo“, ali su došli Turci, umešali svoje prste (i još neke organe), pa se moto sveo na – „Samo da je debelo“.

 Ah, imali smo Muž i ja izlete u zdrav život! Jedan od prvih je pokušaj vežbanja. Ma kakav pokušaj! Vežbali odistinski. Tresla se zgrada od našeg dražesnog skakutanja. Sve je počelo dosta naivno, kupovinom x-boxa za potrebe naših naslednika. Za neupućene – to je konzola za igrice, ali sa senzorom pokreta. Pored igrica dobijemo i ozbiljnu seansu vežbi. Prvi čas – provera sposobnosti. Kreće dosta lagano. Izabereš ko će da ti bude trener – nabildovani crnac ili lepo izvajana ženska. Onda kreću sa pitanjima o polu, godištu, težini, visini, koji program vežbi hoćeš. Onda sledi – Hajde  uradi par čučnjeva. Možeš li dodirnuti prste na nogama? Možeš li spojiti ruke na leđima? Možeš li trčati u mestu?... U svakom slučaju, dobismo upalu mišića od tih „Možeš li...“ pitanja. A onda su krenuli treninzi. Lepo izvajana ženska (nju sam izbrala, onaj crnac me malko plašio) mi je predložila tri dana nedeljno, od 19h uveče. Da li mi odgovara? Ma, yes, whatever! Skakala smo i moj muž i ja ponaosob sa tom ženskom (ni on nije hteo crnca!), znoj se slivao sa nas. Zbog glupog senzora pokreta, tačno je naša Trenerka znala kad pokušavamo da se izvučemo i kad zabušavamo:

„Uradi 15 čučnjeva. Brojim. 1, 2, 3...Opet 3, onaj prošli ne valja... I dalje 3. Hajde, možeš ti to! Ne, ne valja, i dalje si na 3... Želiš li pauzu, pa da krenemo ispočetka?“

E jest blesava Trenerka! Da krenem ispočetka? Da bacim kroz prozor ona tri teškom mukom izvojevana čučnja?

Ili:

„Trčimo u mestu sa visoko podignutim nogama. Diži noge višlje. Višlje. Rekla sam – višlje!! Hajde, možeš ti to! Još višlje... Nije dovoljno visoko...“

Pomislim – dobro da sam izabrala ovu, onaj crnac bi me nokautirao zbog ovakvih propusta prilikom vežbanja.

Ili deo koji me je oduševljavao:

„Let’s take a break. Do you wanna have some fun?“

Ja kod „break“ već klimam glavom izbezumljeno, nemoćna da progovorim. Valjda će senzor da uhvati to klimanje, kad ne vata čučnjeve. Da, hoću pauzu! Mogu li da sednem? Ili čak i da legnem? Ali umesto prave pauze, kreće da me gađa lažnim loptama koje treba da izbegavam. U njenom virtuelnom svetu, „pauza“ znači „vežbe istezanja“.

Posle cirka mesec dana skakutanja sa Trenerkom bili smo vidno zategnutiji, jači i dehidrirani. Ali su počele da se aktiviraju stare povrede iz mlađih dana. Morali da kažemo Trenerki da „take a break forever“, pa nek shvati to kako god hoće.

Šetnja! Da! Za nas polupenzionere ništa lakše. Samo treba da izorganizujemo čuvanje troje dece, sačekamo povoljne vremenske uslove, nađemo slobodno vreme (nema dečjih rođendana, treninga, sistematskih i sl.) i krenemo sa novim hobijem. Vodio je mene muž svugde. Po Dedinju, pokazivao kuće u kojima nikad nećemo živeti. Pored auto-puta, pokazivao kakvi sve građevinski objekti mogu da se naprave od kartona. Kroz banjičku šumu, pokazivao najbolja mesta za skrivanje seksualnih manijaka i fasovanje krpelja. Pored Ade, pokazivao gde ćemo najverovatnije sledećeg leta ići na more... Šetali smo tako dragi moj i ja, pa brat bratu bar dva puta mesečno. Otkrili veoma važnu stvar: takav oblik aktivnosti, sa tolikom učestalošću nema nikakvog efekta na telo.

Sledeći nivo? Teretana. Moj Dragi se hvali svima koji žele da ga slušaju:

„E, da! Krenuo sam u teretanu.“

Naravno, on to kaže onako usput, u ležernom stilu, tako svojstvenom njemu. Samo ja koja toliko dugo živim sa njim, znam da on to pokušava da se hvali. Moje obrve se odmah naroguše:

„’Ajd’ ne laži ljude. Bio jednom. Veći deo termina proveo u sauni.“

„Nemoj da si takva! Trčao sam na traci... Možeš da izabereš brzinu, dužinu, nagib... „Al’ taj nagib samo za uzbrdicu, ja kucao, nema nigde da trčim na nizbrdo. Znaš kako se čovek umori kad je na uzbrdo?!“

U međuvremenu se Dragi razboleo. Jedva čeka da ozdravi, da hakuje bicikl u lokalnoj teretani. Malo vozi nizbrdo, malo drema u sauni. E, to je fizička aktivnost o kakvoj je oduvek sanjao.

JIN I JANG

Srećnici poput mene, koji prednosti prevoza sopstvenim automobilom žrtvuju zarad viših ciljeva (i finansija), najbolje znaju da jedina izvesnost u pogledu gradskog prevoza je da na svakoj stanici stoji bar jedna ludaja. Autobus, tramvaj, trola mogu doći, ali ni ne moraju. Neke stanice imaju nadstrešnicu, neke nemaju ni onu šipku na kojoj je zakačena metalna tabla (poput zastavice) na kojoj su ispisani brojevi gradskog prevoza koji tu staje. Ali sve stanice imaju lokalnog smarača, obično u vidu žene u kasnim godinama, kojoj su dosadile sve španske/turske/indijske serije, koju su smorili svi rijalitiji, kojoj su sve komšinice pomrle. Pa je rešila da izađe na ulicu i razmeni po koju živu reč. I iz nekog (bar meni) potpuno nepoznatog razloga, te bakute se obično nakače na mene. One uglavnom već imaju  neku žrtvu, ali kad se ja pojavim, sve zaborave. Kao lav u divljini koji je teškom mukom nahvatao nekog žgoljavog pacova i taman počeo da ga kida, a onda ugledao blesavu antilopu koja, ništa ne sluteći, ide pravo ka njemu. Ne smeta njoj ni ako ja kuckam nešto po telefonu, ako čitam knjigu, razgovaram sa drugom živom osobom. Odvoji me u stranu i počne da priča svoju životnu priču. O mužu koji je otišao sa drugom, sinu koji je poginuo, ćerki koja se udala za problematičnog lika, unuku koji lipše kod privatnika za bednu platu...

Jedini put kad je bilo drugačije je kad sam stajala sa mojim tadašnjim Dečkom, a današnjim Mužem. Bili smo na početku naše zajedničke karijere koja je polako prerastala u ozbiljnu vezu. Bakuta nas je spazila, sitnim koracima nam se približila i odvojila nas OBOJE! Označila je svoju teritoriju ne samo oko mene, već je u taj nevidljivi krug uvukla i NJEGA. Uhvatila nas je za ruke, pogledala i rekla:

„On crn, crn, crn, a ona tako svetla... Venčavajte se, rađajte decu!“

Onda se okrenula i nestala. Bez priče o muževljevoj ljubavnici, o komšinici koja je upravo umrla, o unuci koja ne zna da joj se javi. Ne znam šta me je više zbunilo. Da li to što je i mog Dečka uvukla u svoj krug, što je priča bila totalno drugačija od standardne ili što je sve trajalo tako kratko. Na sve to čujem Njegov glas. Tih, začuđen:

„Nisam ja crn. Ja sam samo blago preplanuo.“

Moj Dragi i ja se razlikujemo. Dobro, nije baš on toliko crn, niti sam ja toliko svetla. Ali razlike su primetne.

On voli da sva važna dokumenta, račune, pare drži... svugde. Obično po džepovima trenerki, na izvol’te raznoraznim džeparošima. Ili samo pusti da gravitacija odradi svoje. Dešavalo se da dobijem poziv iz lokalne prodavnice - obezbeđenje je našlo našu saobraćajnu. Ili da mi zvoni telefon, identifikacija pokazuje da me zove Otac Moje Dece, a za to vreme on stoji pored mene i ne sluteći razmere besa koji počinje da ključa u meni, otključava kola. Ja se javljam, s druge strane muški glas koji mi objašnjava da je našao na ulici telefon, pa ako bih mogla nekako da obavestim vlasnika... Ili kad diže pare sa bankomata: pare uzme, karticu ostavi sledećem srećnom korisniku. Priča kad je zajedno sa đubretom frljnuo i celu pederušu u kontejner  zaslužuje poseban post. Ili kad je digao celu policijsku stanicu na noge tvrdeći da mu nisu vratili ličnu kartu, a posle je našao u džepu farmerki.

S druge strane sam JA. Pravljena po nemačkoj recepturi. Sve na mestu, sve pod konac. Svi računi u registratoru, uredno složeni. Radi osiguranja, imam posebnu tabelu u excel-u gde hronološki beležim kad, gde i koliko je šta plaćeno. Za svaki značajniji datum kupujem mu torbice, futrole, novčanike. On meni donji veš. Ili mikser. Zavisi čega je više željan u tom trenutku.

Ja pamtim kad deca treba da idu kod zubara, na turnir, rođendan. Setim se rođendana svakog člana porodice, i sa njegove i sa moje strane. On se neki put seti svog rođendana. Mada se obično seti dva meseca pre istog, dok prolazimo pored prodavnice alata, pa ako bih mogla da mu kupim poklon malo ranije, jer je nekako, negde zaturio bušilicu. On voli da jede, ja hranu doživljavam kao obavezu. On piše latinicom, ja ćirilicom. Njega obožavaju lekarke, vaspitačice, učiteljice, razredne, šalteruše, kasirke, mesari, prodavci. Na mene se naroguše i odmah krenu sa onim:

„Pa  majko/komšinice/gospođo...“

On lako sklapa prijateljstva, sa svima može da se uklopi, nađe zajednički jezik. Ja sam namćor. Meni se odmah na licu vidi šta osećam. Obrve su mi glavno oruđe kojim izražavam mišljenje. Tako da malo koga mogu prevariti. Ako mi se neko ne sviđa odmah mi preko čela izađe titl: Bože, koji si ti idiot!

Ali to i jeste poenta veze, zar ne? Biti sa osobom koja nije tvoj klon. Kako bi to izgledalo kad bih živela sa likom koji takođe voli da sve drži pod konac? Svađali bismo se oko boje registratora? Uzbuđivao bi nas način na koji onaj drugi kači podsetnike na frižider?

A kako bi moj jadni Muž bez mene, sa nekom isto tako neodgovornom kao što je on? Setio bi se da upiše decu u školu tek kad uđu u pubertet. Kreveti nikad ne bi bili namešteni, trpezarijski sto se nikad ne bi raspremao (zašto sklanjati stolnjak kad ćemo uskoro ponovo jesti?). Oduzeli bi mu svu nepokretnu imovinu na račun odštete biblioteci jer godinama nije vratio knjigu (koju nikad nije ni pročitao, jer je posle druge strane shvatio da je dosadna).

Кad se okrenem posle svih ovih godina iza sebe i setim se te jesenje noći na tramvajskoj stanici negde na Bulevaru, pomislim – Matora lujka je bila u pravu! Venčali se, izrađali decu. On crn, ja svetla. Kao jin i jang. Eh, da mi je neko rekao da ću uraditi ono što mi je neki fijuk savetovao na stanici...

GURMANSKI SPECIJALITETI 21. VEKA

Pre jedno nedelju dana put (i vozač minibusa) me nanesoše u Sloveniju.

Celodnevno truckanje u minibusu koji ima ograničenje brzine od 100 na sat, cela dva sendviča i samo jedno zaustavljanje na pumpi u Novskoj  su doveli do toga da sa vidnim oduševljenjem dočekam dolazak u Maribor i najavljenu večeru. Stali ispred restorana. Ulaz lep, toalet PREDIVAN (mada, posle onakvog puta…), postavljen sto koji obećava.

A onda iznesoše prvo jelo. Veliki tanjir. Na njemu dve male činije. Oko njih slama, a u njima… nešto. Neidentifikovane gomilce nečega (u jednu čak nabodeno nešto što liči na deo čipsa sa susamom). Ja već krenem u sebi da psujem. Malo psujem sebe seljanku što volim samo konkretne stvari, malo domaćina koji pokušava da nas zadivi tim modernističkim pristupom ishrani. Kako sad ne uvrediti domaćina, a ipak ne prineti ustima TO što drema u mom tanjiru? Ova levo od mene damski, onako sa stilom, maže po gomilicama i komentariše kako baš ima neobičan, specifičan ukus. Ne mogu da poverujem! Ona već stigla do ukusa, ja još uvek imam problema sa izgledom! Ova desno od mene komentariše da se njoj od svega najviše sviđa – hleb! Pa gde si sestro! Nisam jedina, dakle! Gledam nju kako profesionalno mrlja hlebom po gomilicama, pa i ja odradim slično. Ajd, kontam, to je predjelo, glavno jelo mora biti nešto konkretno.

I bilo je:

Kelner nam je objasnio da se jelo zove Rolling Stones. Ime je dobilo po osnovnom obeležju te grupe – jeziku. E, do moga! Kad ja hoću nešto konkretno! Ima li šta konkretnije od jezika?

Na svu sreću, tu negde su počeli da donose vino, a jela su se ređala…

…pa sam ja, shodno svojim navikama u ishrani, rešila da preskočim večeru i držim se alkohola. A možda uspem da ukradem komšinici sa desne strane i koje parče hleba?

Onda su najavili dezert – Sugar Blood Sex Magic. I ajd sad, budi hrabar. Ako je u jelu pod nazivom Rolling Stones bio jezik, šta se nalazi u jelu u čijem nazivu je reč „sex“?

Šaljem slike specijaliteta Mužu. Vidi on da je vrag odneo šalu, urla s druge strane da odem negde da kupim neku pljeskavicu. Eh, dragi moj, nije ti ovo Srbija. Ovo je Evropska unija. U 9 sati uveče nema žive duše na ulicama, garant je sve zatvoreno. Vidim, njemu zastala knedla u grlu. Nije mu svejedno. Njegova Velika Ljubav gladuje i alkoholiše se u sred civilizacije. Ako kolabriram, ko će platiti lečenje? Ko će platiti transport? Evropska unija je skupa!

U svakom slučaju, ostadoh gladna, pijana i neonesvešćena, pored onako bogate trpeze.

Jer, neko voli ovo

a ja volim ovo

Ili bar ovo

ZAMISLI ŽIVOT U RITMU MUZIKE ZA…

Jedno obično po podne. Broj 1 radi domaći, Broj 2 još uvek u školi, Broj 3 slaže slagalicu i pevuši... Uključim čulo sluha - nije ni „Leptiriću, šareniću“, a Boga mi, nije ni „Vuče, vuče, bubo lenja“. 

Šta ću, uključim Generation translate (opcija Trogodišnje dete-roditelj) i začujem:
"Zanjiši kukovima, zaigraj bokovima,
i nemoj da se nerviraš,
ti to umeš, ti to znaš!"

Odmah se ubacim u "gestapo" mod i krenem s propitivanjem:
"Gde si to čula?"
"Na koncertu."
"U vrtiću?"
"Ne. U Kumodraškoj."

E sad, ili sam tolike sreće da mi je i treće dete suvi genije ili se Generation translate pokvario. Mislim, stvarno! Koncert u Kumodraškoj? Pokušali smo mi svojevremeno da vodimo našu decu na koncert, ali na Kolarac. Mala škola bontona. Broj 2 na pola koncerta pitao - Kad će ovi da prestanu da sviraju? Broj 3 ponela trubu i napravila skandal što je ne puštamo na binu da se pridruži orkestru. 
Dakle, prost zaključak je da je ona to naučila u vrtiću. Nemam ja ništa protiv da se u kući sluša ono što ljudi vole. Neko voli Grand, neko ne može bez Vivaldija. Ali u vaspitno-obrazovnoj ustanovi predškolskog tipa očekujem da puštaju ISKLJUČIVO dečje pesme.

Možda preterujem. Ovo je ipak neki napredak. Svojevremeno je Broj 2 dolazio kući pevušeći "Gas, gas, joj što volim miris kamiona", a himna Broja 1 je bila onaj čuveni evergrin " Polomiću čaše od kristala". Na svu sreću, ja u vrtić nisam išla…

OSMI MART

Oduvek bila i ostala antiprotivna svemu. Kad je krenuo talas nošenja dizelki, kad je bilo moderno uguravati sve u farmerke (majce, dukserice, zlatne kajle i kućne ljubimce), kad je u Srbiji načetoj sankcijama bilo jedino moguće hodati u patikama sa vazdušnim đonovima (dok ti roditelji stoje u redovima za mleko i hleb), ja sam nosila 501 i starke. Kad je po gradu bilo moderno hodati na plarformama i motkama, ja sam bila lako uočljivi jedini primerak u baletankama...

Po meni, izbor nikad nije bio problem. Samo radim suprotno od mase. Ne volim sve što vole mladi. Zašto sam takva, ne znam (a i mrzi me da se trenutno bavim amaterskim profilisanjem moje udarene psihe). Ono zbog čega gubim glavu je današnji praznik. Osmi mart. Tu ne postoji većina kojoj se mogu suprostaviti. Dan žena deli celokupno stanovništvo moje zemlje na dve, skoro jednake, polovine: one koji su za i one koji pljuju taj praznik. Tako da moj jadan mozak tiltuje početkom svakog marta. Kom se carstvu privoleti, a ostati dosledan principu „imati stav obrnut od većine“? U društvu u kome je jasno izdeferenciran svaki pojam, 8. mart stoji kao usamljeni spomenik da na svetu postoji još neka boja osim crne i bele. Odoh previše u filozofiranje, a to nikad nisam želela da bude tema ovih mojih pisanija. Poenta je da me 8. mart strašno nervira, da bih ga najradije prespavala, da ni posle ovoliko godina nemam smislen odgovor na čestitanje (ili nečestitanje) istog.

Da bih zbunila protivnike, čak sam izdigla i proces „darivanja osoba zaduženih za vaspitno-obrazovnu sferu moje dece“ na viši nivo. Nekad im pošaljem poklon, nekad ne. Ako im šaljem, to nikad ne bude 8. marta.

I šta iz svega ovoga može da se zaključi? Da sam malo fijuk? Naravno! Oduvek bila, zauvek ostala. Ipak, nikad nisam toliko odlazila u krajnost da odbijem poklon povodom ovog praznika koji (ne)priznajem. Toliko luda nisam.

U međuvremenu: Ana, srećan rođendan! Svakog osmog marta.