ORMAR NAŠ NASUŠNI

Odavno se Dragi Muž i ja nakanjujemo da napravimo jedan ormar. Ali ne bilo kakav. To bi bio specijalni komad nameštaja velikog kapaciteta, a malih dimenzija. Taj ormar je u našoj mašti trebalo da reši ako ne sve, onda bar većinu naših problema. Magični ormar, u kome će najzad moći da stanu sve stvari – i one koje nam trebaju i one koje nam ne trebaju (a žao nam da ih bacimo).

Period blaženstva: biramo boju, određujemo veličinu, visinu, dubinu budućeg magacina. A onda su krenuli problemi.

Mora luster da se pomeri, ali pošto on stoji na... nečemu (zaboravila sam kako se to zove, ali znam da je mnogo teško skinuti), onda smo shvatili da je mnogo lakše to uraditi ako prethodno spustimo plafon. Spuštanje plafona u sopstvenoj režiji je bio događaj sam po sebi. Pošto smo totalni amateri u oblasti spuštanja bilo čega, imali smo veliku pomoć prijatelja. Koja se većinom svodila na konstatovanje da plafon ide malo ukrivo. Ma, hajde! Pa neću na njemu piti kafu! Koliko je plaćen, super je!

Drugi problem je bila cena materijala potrebnog za izradu željenog ormara, prosto izražena rečima mog Dragog: Dobio sam predračun... Hajde sedi prvo.

Treći problem je bio kako transportovati do stana materijal iz koga će, zahvaljujući našim spretnim rukama, izniknuti taj veličanstveni višefunkcionalni stovarišni prostor. Pošto je planirano da ormar bude ogroman. A naša kola nisu. Bilo je više varijanti, jedna je čak podrazumevala da ubacimo sve u kola, uključimo sva četiri i polako ih guramo. Ipak smo izabrali varijantu gde smo i mi bili u kolima. Daske su bile oko nas, na nama, ispod nas. A mi smo bili na šoferšajbni.

Onda je krenuo pravi posao. Iscrtavali smo, keksovali, tutkalisali, bušili, kantovali, šmirglali. Posle prvog radnog dana, sa blagom upalom mišića ustanovili smo da smo pogrešno spojili dva dela. Bez snage čak i za nerviranje, sručili smo se u krevet. Negde oko pet ujutru probudila sam se sa spasonosnim rešenjem, prodrmala Gospodina Savršeno Debelog i krenula sa objašnjavanjem koje je uključivalo okretanje jednokrilnog za 180 stepeni, skidanje leđa, kantovanje ivica, pravljenje maske od restlova... Jadan moj muž! Toliko se trudio da u toj bujici reči pronađe neku koja će jasno i nedvosmisleno da dokaže da sam ga probudila zbog malo neobaveznog seksa! Kad je shvatio da ja ZAISTA pričam o jednokrilnom ormaru, samo se okrenuo na drugu stranu i rekao – Ostavimo to za ujutru.

Sad sedimo u dnevnoj sobi. Upala mišića dostiže maksimum. Celo predsoblje je zauzelo Njegovo Veličanstvo Ormar. Još uvek je prazan. Stvari koje smo planirali da stavimo u njega ravnomerno su raspoređene po ostatku stana.

Ostavićemo to za sutra.

OGLEDALCE, OGLEDALCE...

Nikad nisam imala potrebu da postavljam to čuveno pitanje. Kod nas u porodici se znalo.

Ja sam rasla u seni sestrinog izgleda. Bog je jednog jutra ustao, prošao pored naše kuće, video moju sestru i rekao – Neka ova bude lepa!

San svakog muškarca. Krupne oči, prćast nos, pune usne. Velike grudi, odmah ispod njih duge noge. Mislim, kome do vraga treba struk?

Onda sam iz nekog budžaka sa sveže pročitanom knjigom ispod miške izašla ja, a Bog je rekao – Ups! Ovde ima još dece? Ček’ da vidim... Grudi mi je ponestalo, ali imam...

Ja sam skoro 10 cm viša od nje, a ona ima duže noge od mene. Kako? Ja imam onaj, gore spomenut fucking STRUK!!

Ko je ikad čuo muško biće da kaže: Što sam video dobru žensku! Znaš kakav struk ima!

Budimo realni, struk je jedino cenjen deo ženskog tela u romanima laganog sadržaja. Nastalih iz pera ženskih pisaca.

Tako ja završih sa tim famoznim strukom, aristokratskim nosom, proširenim venama, jedva napupelim grudima i smehom ko da grokćem. Ali, da ne bih sve to doživela previše ozbiljno, Bog mi je u svoj svojoj mudrosti dodelio smisao za humor.

A i zahvaljujući manjim grudima lakše se probijam. Možda ne kroz život, ali dosta pomaže kad je špic u gradskom prevoz.

KUĆNI MAJSTOR

Moj tata je predsednik Tajnog Udruženja Samoukih Kućnih Majstora. Bar ja mislim da je tako. Ni jedna druga funkcija nije dovoljno dobra za čoveka koji je uspeo da nam sprži kompjuter i novi plazma televizor uz reči:

„Nisam ništa radio. Kad se to desilo, ja sam već pakovao alat.“

Tata i ja imamo različito viđenje njegove opsesije strujom. On misli da zna da radi sa strujom, ja mislim da on samo voli da radi sa njom.

Kao neko ko se već decenijama (ne)uspešno bavi ovim hobijem, moj tata je razvio neke karakteristike koje ga izdvajaju od običnih i nadasve dosadnih Kvalifikovanih Majstora:

Sopstveni standard. On je razvio neki svoj standard, koji se malčice razlikuje od opšte prihvaćenog. Ja do skoro nisam znala da ako je prekidač za svetlo pritisnut na dole to znači da je svetlo upaljeno. I obrnuto. Kod nas u kući se jedno svetlo pali pritiskom na dole, a drugo pritiskom na gore. Slika zvona na prekidaču ispred ulaznih vrata stoji naopačke, ali je zato prekidač za svetlo na stepeništu okrenuo kako treba.

Savremenost. Jedna od karakteristika njegovog majstorisanja se ogleda u tome što se trudi da ide u korak s vremenom. Tako tata koristi opšteprihvaćeni trend da uz dogovorenu uslugu/proizvod pruži i nešto gratis. Na primer, dok nam je postavljao utičnicu ispred kupatila uspeo je da celokupni protok struje ka spavaćoj sobi poveže na prekidač za svetlo od kupatila. Gledanje televizije, paljenje grejalice/lampe/svetla u spavaćoj sobi je postalo moguće jedino ako je upaljeno svetlo u kupatilu.

Jednostavna rešenja. Nekako mu je uspelo da namesti da se svetlo u dečijoj sobi pali i gasi kao u diskotekama iz 70-ih. Samo je falio Travolta da uleti i razmaše se kukovima. Problem je rešen povezivanjem na svetlo u našoj sobi. Prostim pritiskom na prekidač u našoj spavaćoj sobi mogao si odrediti da li želiš da dečija soba izgleda kao Studio 54 ili da ima stabilan izvor svetlosti. Ili situacija:

„Na istom prekidaču ti se sad nalazi i luster i lampa. Evo, pritisneš i gore oba svetla.“

„A ako hoću samo luster? Ili samo lampu?“

„Eeee... to ne može.“

Onda ide stanka, mozak počinje da mu radi i iz usta izvire rešenje tako smešno u svojoj jednostavnosti da mene bude prosto sramota što se prva toga nisam setila:

„Upališ i lampu i luster. Ono što ne želiš da ti sija, odvrneš sijalicu.“

Propratna dokumentacija. Na frižideru, pored gomile magneta, podsetnika za kojekakve sistematske, treninge, roditeljske i rođendane, stoji i nešto što moja Teža Polovina naziva Uputstvo za upotrebu kuće: tatin spisak na kome je jasno navedeno koji uređaj nam je na kom osigurači i na kojoj fazi. Zlu ne trebalo!

Pružanje saveta. Savet koji je dao mojoj tetki nakon što joj je popravio šporet ušao je u anale Svetskih Samoukih Kućnih Majstora. Savet koga se pridržava svaki UradiSam Majstor koji drži do sebe:

 „Evo, sad ti sve radi. Samo... Ja bih na tvom mestu nosio gumene papuče kad nešto kuvam.“

Vrbovanje podmlatka. Svojim velikim entuzijazmom, energijom i kvalitetom povlači sa sobom nove naraštaje u redove Samoukih Kućnih Majstora. Jedan od njegovih šegrta je i otac moje dece, čije se šegrtovanje za sada svodi na to da govori:

„Jeste li pogledali kod Vas u džepu?“

svaki put kad moj tata kaže:

„Majku mu, gde sam ono ostavio šrafciger?“

Znam, znam - nemam prava da kukam. Uvek mogu da pozovem kvalifikovanog majstora, ali... Život bi bio dosadniji i sa manje smeha bez čarobnih rešenja mog svemogućeg Tate.

VOŽNJA KOLIMA

Nekad sam bila romantična (vau!). Ali to je bilo davno. Baš davno. Zamišljala kako ću sa mojom voljenom osobom putovati na neko romantično mesto. Velika, udobna kola, vetar u kosi, dobra muzika iz još boljih zvučnika. Onda sam odrasla... Sada se vožnja kolima svodi na moje zvocanje, pištanje, vrištanje. I njegovo kuliranje.

„Zašto nisi stao? Zar nisi video pešaka? Da li ti znaš da se to tretira kao prolazak kroz crveno svetlo? Da li si svestan da ti zbog toga mogu oduzeti dozvolu?“

„Kog pešaka?“

„Onog pešaka kojeg si pomazio retrovizorom pre jedno 5 km... Ma, nema veze!“

„Zašto nisi propustio čoveka? Pa šta ako nema prednost? Tebi ništa ne bi značilo, jedna kola manje ili više ispred nas. A ljutiš se kad tebe neće niko da pusti!“

„Koga nisam propustio?“

„Zašto nisi dao migavac? Moraš ljudima iza sebe dati do znanja kakve su ti namere. Ako daš migavac, čovek iza tebe će znati da ćeš usporiti, pa će i on krenuti da usporava. Ovako, mogao je nastaviti istom brzinom i tresnuti te.“

„Dao sam migavac, ali se isključio.“

„Nisi dao migavac, gledala sam!“

„Dobro. Verovatno sam hteo da ga dam, ali nisam.“

„Jbg, i ja sam htela da se udam za visokog, vitkog i bogatog lika, ali sam zaglavila s tobom.“

„Uspori!“

„Vozim sporo.“

„Voziš brzo.“

„Vozim 50 na sat. To nije brzo.“

„To nije brzo za auto-put. Ja ti govorim o subjektivnom osećaju brzine. Za ove uličice voziš prebrzo. Tačka.“

„Prošao si kroz crveno. Zašto nisi stao?“

„Bilo je zeleno. Možda se upalilo žuto kad smo prolazili.“

„Kako sam ja onda videla crveno?“

„Možda si gledala onaj za pešake?“

Romantika je precenjena stvar. Čemu vetar  u kosi, muzika koja baš odgovara datom trenutku, kad imamo jedno drugo? A tema za razgovor koliko nam duša ište – ceo Zakon o saobraćaju (sa pratećim podzakonskim aktima).

SLOVO H

 Buba-švabe, mravi i ostale životinje su mi pre izvesnog vremena poslali dopis (u tri primerka, pa preko arhive) u kome zahtevaju da im se odmah poboljšaju uslovi života. Oglušila sam se na njihove pretnje/molbe/zahteve i oni su morali da nadju neko drugo mesto za život. Čistije. Zato sam ovaj vikend radila. Prala, peglala, kuvala, ribala... Stan ne izgleda ništa bolje, ali gomila fizičke aktivnosti je omogućila mom mozgu da dotakne sfere koje su samo retkima dostupne: Ajnštajn, Njutn, Tesla... i JA! Tako se rodila teorija koju sam nazvala: Zakon o održanju slova H. Kratko i jasno.

Teorija glasi: U zatvorenom razgovoru broj izgovorenih slova H je konstantan.

Slovo H je jedino slovo u srpskom jeziku koje ima sposobnost kretanja, prelaska sa reči na reč.

Tako da ljudi često kažu:

-          leb, umesto hleb

-          iljada, umesto hiljada

-          ja bi, umesto ja bih,

S druge strane, ljudi se trude da nadoknade slovo H ubacujući ga u reči kao što su: jedvah (umesto jedva), hled (umesto led).

Okreni-obrni na kraju svakog razgovora slovo H je izgovoreno jednak broj puta kao i u prethodnom razgovoru.

Postoji i podkategorija. Nešto kao Uredba (po srpski!): Ako slovo H stoji uz V, ta dva slova mogu biti zamenjena slovom F. I obrnuto.

Primer? „Hvala“ se može reći - fala. „Fali mi“ se izgovara - hvali mi.

Mada... Globalizacija sve jače kuca na naša vrata. Tako da, dok svi ne pređemo na engleski (ili kineski), frljajmo se srpskim po sopstvenim pravilima do mile volje!

p.s. od buba-švaba još uvek ni traga ni glasa

JEDNA OD VEČITIH LJUDSKIH NEDOUMICA

ili...

Ima li sexa u braku?

Kasno je. Sve sam spakovala. Šta ćemo sutra obući, šta ćemo jesti, šta treba da se opere, a šta da se osuši. Dopuzim do kreveta i taman krenem da se onesvešćujem, kroz procep između vrata i dovratka pomalja se glava Broja 1:

„Laku noć.“

Moja teža polovina i ja odgovaramo uglas – Laku noć!

Osam sekundi posle toga pomalja se ista glava, ali za njom ide i telo. Skoči na nas i zagrli nas.

Sledeći put kad je ušao, morao je i da nas poljubi.

Četvrti put je samo utvrdio lekciju o „Laku noć!“ pozdravu. I tako u krug...

U neko doba je prekinuo taj ritual i čulo se hrkanje iz dečje sobe.

Najzad tonem u prve slojeve sna, kad čujem šapat pored svog kreveta. Broj 2 je došao. Ne može da zaspi. Da li bi mogao sa nama? Naravno!!! Na našem bračnom krevetu širine 150 cm ima i previše mesta za moju deblju polovinu (čija težina u kg sve više odgovara dimenzijama kreveta), mene i bar još jedno dete. U tom polusnu samo mi jedna stvar smeta, samo mi jedna stvar nije  jasna: Zašto je, koji moj, šaputao? Da me ne probudi?

Broj 2 spava nemirno. Kao i većina dece. Pošto sam po treći put u toku noći uspela da ga uhvatim da se ne susretne sa podom na krajnje neugodan način, budim ga i odvodim u njegov krevet. Odlaskom u dečju sobu uspevam da probudim Broj 3, koja samo proleće pored mene i čujem je kako svom ocu govori: Pomeri se na svoje mesto!

Vučem se ka krevetu, ali tamo srećem polurazbuđenog Vođu Čopora koji je zaspao posle onog prvog „laku noć“, kome ništa nije jasno, ali je željan da nauči:

-          Otkud sad mala kod nas u krevetu?

-          Koje je to moje mesto na koje me ona tera?

Sutradan me pita – Kad pošaljemo decu kod mojih, možemo li spavati goli?

Ja ga gledam, žao mi da mu ubijem tu nadu u očima, ali jedino što mi je u glavi je:

Možemo li, za početak, samo spavati?

BABINI GENI

U mojoj porodici postojao je jedan nacionalista – moja baba. Da budem iskrena, nisu mi baš poznate tačne definicije nacionaliste/šoviniste/xyziste, tako da – Sorry, granny ako sam te gurnula u pogrešnu grupu.

U svakom slučaju moja baba deli ljude na Srbe, katolike i ostale. Dugi niz godina je prošao dok nisam shvatila da izraz „katolici“ ona koristi isključivo za Hrvate. Kad bolje razmislim, moja baba ima neki svoj poseban jezik i dosta je naporno čak i nama najbližima da je najbolje shvatimo. Tako da kad, na primer ona kaže:

„Za vreme rata su nas zarobili Nemci i odveli u logor.“

to u stvari znači da su ih za vreme rata zarobili Austrijanci i da su ratne godine ona i deda proveli na imanju nekog austrijskog zemljoposednika i pomagali mu u seoskim poslovima.

No... Skrenula sam s teme. Kad sam na početku pomenula moju babu u prošlom vremenu, to ne znači da je umrla. Pu-pu, daleko bila! Matora veštica (možda ću jednom i naći vremena da opišem zašto mi ona nije baš omiljeni lik iz detinjstva) je skoro proslavila 91. rođendan. Nije baš zdrava. A bogami ni prava (ima grbu – lepo rekoh da je veštica). Ali je živa. Mrda. Napisah da je POSTOJAO jedan nacionalista u porodici,  jer od kako sam u najgorim mukama na svet donela drugo čedo, obogatila sam moju porodicu za još jednog pravoslavnog džihadistu. Znaš da naša reprezentacija igra neku utakmicu ako Broj 2 stoji ispred televizora sa rukom na srcu. Sluša himnu, ljubi ga majka. Taj deo mi nije toliko strašan kao kad krene sa pitanjima tipa:

-          Srbi su napravili ovaj avion?

-          Ako bi izbio rat, Srbija bi pobedila?

-          Srbi su najbolji sportisti?

Ja, kao prava nemajka, na svako njegovo pitanje dajem odričan odgovor. Ali on ne odustaje. Nismo najbolji sportisti? A Đoković? A vaterpolisti? A košarkaši? Onda ja krenem da objašnjavam na globalnom nivou kako je to ništa (šta ću, dajem sve od sebe da ubijem taj babin gen u njemu), ali na kraju me uvek nekako prevesla.

I sve je to podnošljivo, na sve sam to navikla, dok pre neki dan nije izrazio želju da gleda „Boj na Kosovu“. Greška – da gledaMO zajedno. Ja u fazonu – OK, mogu li samo da sedim pored tebe i čitam knjigu? On u fazonu – Jok, hoću zajedno da gledamo.

I tako kreće moja agonija. Nije prošlo ni pet minuta filma, a on je već krenuo sa pričom o tome kako smo mi najjači i kako smo pobedili Turke mada nas je bilo samo 700 (???) i... Ne znam ni sama kako, ali na kraju smo došli do toga da smo ipak pobedili Turke i time zaustavili njihovo dalje osvajanje Evrope. Zahvaljujući nama, nisu mogli da dobace dalje od  Beča (koji je, naravno!, u Srbiji), a mi smo odmah posle toga (odmah posle = 500 godina) pobedili Mađare i osvojili Vojvodinu.

Uhvatim sebe da krišom odmeravam njegova leđa, hoću li mu naći naznake babine grbe.