Stojim na kasi u jednom supermarketu i
ispred očiju mi, kao po običaju, promiču zbirni brojevi na kasi. Bem mu miša,
svaki put kad krenemo da kupimo neku sitnicu za ručak, na kraju provlačim
karticu na iznos koji odgovara mesečnoj potrošnji obližnje kasarne. Jest da u
kući imam hordu večito gladnih hobita, ali što je mnogo, mnogo je. Gledam kako
krajnja vrednost neumitno raste i razmišljam kako ćemo opet morati da radimo
rebalans kućnog budžeta. Brate, nesposobni smo da raspolažemo sopstvenim novcem
kao gradska vlast našim!
Deblja Polovina pakuje stvari koje su
prošle kroz kasirkine ruke i više telepatijom nego šapatom mi daje znak da
pogledam ko je u redu iza nas. Pošto sam ustanovila da je iznos na kasi prešao
sumu koju bi nam za ručak naplatili u jednoj osrednjoj kafani, odvajam pogled
od iste i usmeravam ka osobi iza nas. Eh, prepoznaj osobu u doba korone! Pa
meni je bilo teško da povežem lica ljudi sa mestima i vremenom i kad nismo
nosili maske, a kamoli sad!
Ali, nije mi trebalo dugo vremena. Odmah
sam prepoznala taj vragolast osmeh u očima, onaj isti koji je imao dok nam je
objašnjavao kako je ovo najsmešniji virus ikada i kako bi trebalo da skoknemo do
Milana. Znam da on nije kriv za sve što nam se dešava u poslednjih pola godine,
ali jeste sigurno personifikacija ovog suludog vremena, ovih bezumnih naredbi i
odluka zbog kojih se osećam kao na klackalici: Malo je policijski čas, malo
može derbi. Malo nema okupljanja, malo hajmo svi na izbore.
Osećam kako mi nokti rastu i kako mi se
diže gornja usna da bi se ukazali zubi (na svu sreću ispod maske, pa to ne vidi
Večiti Vragolan koji već počinje da razmenjuje doskočice sa pretežno ženskim
okruženjem). Moja Deblja Polovina me svojim gabaritima sprečava da skočim na grkljan
Veseljaku i u sve jačem kokodakanju ustreptalih predstavnica mog pola osećam
kako se diže vlažnost u prostoriji.
Vrištala bih da mogu, ali me vaspitanje u
tome sprečava (a i maska). Koliko glupe možemo da budemo?
Bračni Drug, manevrišući prepunim kolicima
kupljenih namirnica, uspeva da me izgura ka izlazu.
Sela sam u kola. Bračni Drug ćuti, svestan
da će se, kao u američkim filmovima i pravosuđu, sve što kaže iskoristiti protiv
njega. Skidam masku i otvaram prozor da bih došla do daha. Iz kola pored nas
izlazi gospodin da pomogne svojoj gospođi koja prilazi sa kolicima. Izdaleka mu
dovikuje:
„Znaš koga sam srela? Nećeš verovati!“
I kreće da objašnjava kako joj je Veseljak
iz čista mira prišao i rekao:
„Crna ženo, šta će ti toliko kisele vode?“
Meni opet skače pritisak dok čujem kako se
ona veselo kikoće. Znači, nepoznata osoba ti je prišla i pokazala nedostatak
osnovnog vaspitanja time što je počela da komentariše sadržaj tvojih kolica? I
ti umesto da ga opaučiš tom tašnetinom zbog koje ti se uveliko krivi kičma, ti
počinješ da se topiš i kokodačeš od sreće, jer ti se obratio lik koji na
televiziji objašnjava da ljudi sa plavim očima potiču od vanzemaljaca.
Njeno kokodakanje je naravno, bili praćeno
opet povećanjem vlažnosti, ali ovaj put izvor nije bila ona, već njen životni
sapatnik. Koliko glupi muškarci mogu da budu?
Sedim kući i u pauzi rebalansa budžeta i
usvajanja plana novih dijeta kojima planiram da podvrgnem sebe i određene
članove svoje porodice, razmišljam o sebi i svom okruženju. Možda sam ipak ja
luda i glupa? Kad se svi pale na Nasmejanog osim mene, možda onda nije problem
u njima, nego u meni?
Možda sam ipak ja onaj ludak koji vozi u
suprotnom smeru i gunđa na ostale učesnike u saobraćaju.
U svakom slučaju, ja i dalje ne mislim da
je ovaj virus smešan, pa makar mi Večiti Vragolan platio i šoping u Milanu.
Нема коментара:
Постави коментар