Otišao Broj 2 na pripreme. Neću pisati o tome koliko sam se dvoumila da li da ga pustim zbog ove pandemije. Neću pisati kako sam maksimalno koristila odlazak na pripreme kao uslov pri ucenjivanju da bih pokušala koliko-toliko da ga ukalupim u model deteta kakav ja želim da bude (a ne onaj model u koji je stasao). Neću pisati ni o procesu pakovanja, kad me je zaprepastio maksimalnom fokusiranošću i pedantnošću (što očigledno pokazuje da može da se potrudi kad su u pitanju stvari koje su mu značajne).
Pisaću o danu kad smo ga pratili. I danu posle...
Izvojevao da se krene pola sata ranije na mesto sastanka do koga nam treba 10-15 minuta lagane vožnje. Gledam ga u retrovizoru kako ubacuje stvari u gepek, zatvora gepek i onda ostaje zamrznut par sekundi u pozi duboke koncentracije. Na njegovom licu jasno čitam ozbiljno razmišljanje i preispitivanje, dok mi do ušiju samo dopire glasić Broja 3 koja sa zadnjeg sedišta pevuši pesmu u čast što će se na nedelju dana osloboditi jednog člana porodice. Onda ga gubim iz vida, jer ponovo otvara gepek, pretura po stvarima, zatvara gepek i već u sledećem trenutku gura glavu kroz moj prozor:
„Ej, daj mi ključeve od stana. Izgleda da sam zaboravio mobilni.“
Mobilni? Od svih nebitnih stvari u njegovom životu (gaće, čarape, šampon, četkica za zube...), on zaboravi jednu od dve koje mu jedine znače (druga su kopačke).
Nisam se ni parkirala kako treba, on je već istrčao iz kola i odjurio ka skupu sebi sličnih oblika života (naglo poluizraslih, bubuljičavih tinejdžera sa znojnim žlezdama koje rade preko svojih kapaciteta). Onda se na naše povike vratio da uzme sa betona mobilni koji mu je ispao iz džepa. Pa opet odjurio. Pa se opet vratio da uzme svoje stvari. Torbu je ostavio među gomilu ostalih torbi, ranac je bacio na drugi kraj parkinga. Posle toga ga gubim iz vida. Stojim i čekam hoće li se ponovo pojaviti, udostojiti me pozdrava. Uzalud...
Deca prilaze svom prtljagu i gomila torbi se smanjuje, dok ne ostane samo njegova. Po koju on ne dolazi.
Ranac stoji na drugom kraju parkinga. Društvo mu pravi prtljag deteta koji očigledno ima isti sistem vrednosti i odgovornosti kao i Broj 2.
Posle nekog vremena shvatam da više nema smisla da stojim i naizmenično gledam u usamljene stvari Broja 2, dok mi Broj 3 vrišti na uvo da krenemo već jednom plašeći se da ćemo, ako duže budemo ostali tu, neko pogrešiti i vratiti nam Broj 2.
I onda ga ugledam. Ide nasmejan ka meni, mlati zdravstvenom knjižicom u ruci, dok Broj 3 pada u duboki očaj i poslednjim naporima svog malenog (ali žilavog) tela, pokušava da me povuče ka kolima tražeći da se bar zaključamo iznutra, ako već ne stignemo da pobegnemo. Pitam ga da li planira da nosi prtljag ili da ga ja vraćam kući. Smatra to dobrom pošalicom, ali mu ne pada na pamet da ga ubaci u autobus. Pitam ga šta će mu knjižica u ruci. Tu se malo zbunio. Nekoliko trenutaka me je gledao, pokušavajući valjda da dokuči šta se krije iza tog pitanja. Onda je pogled prebacio na svoju ruku i zadržao ga par trenutaka na dokumentu koji je držao. Na kraju se njegov osmeh po kome je tako prepoznatljiv ponovo razlio preko celog lica:
„A, to! To nije moje!“
„Nego?“
„Ne znam. Dao mi trener. Neko mu dao, pa je on meni rekao da čuvam, jer sam ja kapiten.“
„Čekaj, da rezimiramo. Neki roditelj je smatrao da je njegovo dete debil koji ne može da vodi računa o knjižici i zato je dao treneru da je čuva? A onda je trener odlučio da tu odgovornost prepusti još većem debilu? S kim ja tebe puštam na pripreme!?“
I dalje ne skidajući osmeh, slegao je ramenima i pitao šta znači „rezimiramo“.
Slegla sam i ja ramenima i na brzinu odmerila argumente „za“ i „protiv“ opcije da ga ipak ubacim u kola i vratim kući.
Čujemo se sutradan. Trener je otišao do susednog mesta kod zubara, zbog strahovite zubobolje.
„Pa vi ste sami?“
„Da!“
„Niko vas ne čuva?“
„Ja čuvam. Trener je mene ostavio za glavnog dok on nije tu.“
Istovremeno imam dve vrteški u glavi:
- Ko je veći debil: Broj 2 (koji misli da može da obuzda 22 svoja vršnjaka, a ne može ni samog sebe), trener (koji misli da je Broj 2 sposoban za bilo šta) ili ja (što sve ovo dopuštam)?
- „Za“ i „protiv“ argumente opciji da sednem u kola i odem po njega
Nakon završetka razgovora, objasnila sam Broju 3 (koja je čula deo razgovora), da trener vodi bezobraznu decu da im se vade zubi. Jedan bezobrazluk – jedan zub. Broj 3 je presrećna. Zna dobro svog brata i čvrsto je ubeđena da njemu već fali pola donje vilice.
Нема коментара:
Постави коментар