SITNE RADOSTI U KARANTINU

 

Pre neki dan obučem trenerku koju dugo nisam nosila. Ispravka-probam da je obučem. Steže oko butina, jedva navukoh, a da je ne pocepam. Idem po kući i kukam kako sam se ugojila, ali ako mi neko od ukućana to potvrdi, odmah krenem da režim:
 

„To je meni od ovih prokletih vežbi što radim svako drugo jutro. Ubiše me ovi čučnjevi, vidi mi butine kolike su mi, k’o kod neke Totice!!!“

Ukućani nakon moje rafalne paljbe pokušavaju da nađu zaklon, svesni da bih potpuno eksplodirala ako me budu pitali šta je to Totica.

I tako danima idem po kući u nečemu što se vodi kao trenerka, a izgleda kao helanke. Zagledam se sa svih strana, sikćem zbog glupih čučnjeva koje sam radila da bi mi zadnjica izgledala bolje. A posle skoro dvomesečnog karantina meni je sedni deo i dalje opušten, a butine pred pucanjem.

A onda se sinoć desilo otkrovenje... Zašla sam u deo ormara u kome mi stoje trenerke i shvatila da moja trenerka i dalje stoji na svom mestu, a ne da je pred pucanjem na mojim butinama. Uz pomoć mog dobrog Hadsona, veoma brzo sam otkrila da ove helanke na meni nikad meni nisu ni pripadale. Već Broju 2. Koji se u nekom trenutku izmigoljio iz svog skrovišta (gde se skriva od mene i svojih domaćih) i konstatovao da je on od samog starta primetio da ja nosim njegovu trenerku, ali je mislio da sam ja to baš htela (oh, da mi je njegov mozak!). Naravno da mogu da zadržim trenerku. Jer je već stara i izlizana. A i malo mu je knap. Naročito oko butina.

I sada sam srećna. Baš me briga i za koronu i svetsku ekonomsku krizu, online učenje, povratak u kancelariju. JA MOGU DA UĐEM U TRENERKU DETETA OD 13 GODINA! I ne samo što mogu da uđem u nju, nego mi noge baš izgledaju onako, ali baš dobro. Zbog čučnjeva, naravno. Još samo da sredim i sedni trap.