STOLICA

Moj deda je bio sakupljač. To mu je bio hobi. Kao što neki ljudi skupljaju marke, značke, salvete, tako je i moj deda sakupljao SVE. Dobro, ne baš sve. Voleo je kabaste stvari. Prođe pored kontejnera, vidi da je neko bacio sto. Fali noga, ali nema veze – sto deluje dobar. I sve što je navukao držao je ravnomerno raspoređeno po celom dvorištu. Tako da je okruženje u kome sam rasla dosta podsećalo na ambijent Kusturičinih filmova.

Da ne bude zabune, deda nije bio Ciganin. Niti je imao i promil ciganske krvi. Niti je sakupljene stvari koristio u bilo koje druge svrhe osim da ih razbaca po celom dvorištu. Ništa od toga nije ni pokušao da popravi, a kamoli da upotrebi. Sve je imalo etiketu „možda zatreba za nešto“, a da niko, pa čak ni deda nije zaista verovao da će nam ikad išta od toga zatrebati.

Moj tata i stric su donekle nasledili taj gen. Malo modifikovan babinim dnk materijalom. Oni su većinom skupljali stvari koje bi našli na reci ploveći čamcem. Pluta veslo – njih dvojica skaču u ’ladni Dunav da ga pokupe. Mada obojica imaju po dva motora svako na svom čamcu. Ali.. Who knows?Možda zatreba za nešto. Najbolje od svega – sve nađene stvari su skladištili na čamcima. Čak i makaze za živu ogradu koje su našli na Konjskom ostrvu su ostavili na jednom od čamaca. Za šta bi im koristile, niko nije siguran. Možda ako ih pozovu u veliku akciju sređivanja Velikog ratnog ostrva?

Ali, u celoj toj sakupljačkoj filozofiji desila se greška u kodu. Jedna stolica. Nađena na Lidu. Odbačena, nasukana, usamljena. Donešena u dvorište koje je taman bilo raščišćeno od rezultata dedinih osvajačkih pohoda na lokalne deponije. I tako je ta stolica stajala poslednjih deceniju ipo na sred travnatog dela i služila kao spomenik dedinog hobija. Verovatno. Pošto za svoju prvobitnu namenu (sedenje) nije mogla da služi, jer je bila sva raspadnuta.

Pre neki dan sam je ugledala. Blizu ograde. Ostavljena na panju isečenog hrasta.

Pošto su se tata i stric najzad oslobodili hrasta, ali ne u potpunosti, pa sad muku muče sa panjem i korenjem istog, pomislila sam da je i stolica deo neke njihove sumanute ideje za uspešnije oslobađanje od ostataka zavičajnog drveta. Ipak, radoznalosta je bila jača pa sam ipak mog muškog roditelja priupitala za funkciju stolice.

„A! To je tvoj stric krenuo da je baci, pa ga mrzelo da ide do kontejnera.“

Razrešenja velikih misterija se tako često nalaze u sitnicama...