KARMA

Šta je karma? Postoji definicija. I to ne samo jedna. Dovoljno je proguglati i izaći će čitav niz smislenih objašnjenja. Samo što mene ne interesuje šta pišu po internetu veliki i mali mozgovi, profesori i amateri. Ja imam svoju definiciju. Karma je ono što se dešava ženskom nizu u mojoj porodici.

 

Moja mama. Uvek sređena. Nekad sam čak mislila da je smisao odlazaka na letovanje u Istru biti blizu Trsta i svratiti bar jedanput u njega. Da mama obnovi svoju kolekciju Batine obuće. Za vrele letnje dane. Za narednu zimsku sezonu. I, naravno, uvek bi se nabacilo i par krpica iz Trsta. Čisto da se razlikuju od Kluz i RK „Beograd“ kolekcija. Pa nam je zadnji trap kola pri povratku sa letovanja uvek pravio brazde po auto-putu „Bratstva i jedinstva“ pod težinom najnovije modne kolekcije trulog Zapada. 

Daleko od toga da je moja mama bila modni frik i da joj je bilo najvažnije da se dobro obuče. Kuća nam je uvek bila sređena, uvek smo imali kuvano za ručak, ali imala je taj momenat koji meni fali… Uvek je bila sređena, kvalitetno obučena, stil u skladu sa godinama. Frizura lepo oblikovana. Šminka diskretna. Jednostavno, ona je PRAVA žena.

U mom detinjstvu postojale su dve stvari koje su me uvek opčinjavale (ma koliko ih puta videla):

         - Kako se Tarzan premeće sa lijane na lijanu, bez da je ikad promašio i pljusnuo u paprat

         -  Hod kao po oblacima moje mame na vrtoglavo tankim štiklama

Ja. Obožavam farmerke. U poslednje vreme i trenerke. Patike smatram jednim od najvećih ljudskih dostignuća. Za razliku od moje mame, ne znam da hodam u štiklama. Čak i u patikama znam da izvrnem nogu, tako da sam miljama daleko od „hoda po oblacima“. Šminka mi predstavlja noćnu moru. Naročito skidanje iste. Svaki put kad bih izlazila iz kuće, čula bih preklinjanje moje mame:

„Stavi bar ruž!!!“

Ona se nikad nije pomirila sa ovakvim oblikom ženskog potomka. Od kad znam za sebe, pokušavala je da me promeni. 

„Zašto ne staviš bar malo laka za kosu? Čisto da ti izdigne, da malo oblikuješ tu… tu… frizuru?“

A ja sam obožavala da puštam kosu. Nisam mislila da mi stoji nešto dobro. Samo sam želela da imam dugačku kosu, a pošto me je mrzelo da pravim bilo kakvu frizuru više sam izgledala kao Dete cveća nego kao Ćerka moje majke. Kosu bih oprala i pustila je da se suši prirodnim strujanjem vazduha. Pa kako padne… Što je moju mamu dovodilo do blagog stanja depresije. 

Najveći problem nam je bila kupovina garderobe. Pošto se meni kupovina garderobe svodila na: treba mi XY deo garderobe, odem u prodavnicu gde se prodaje, uzmem broj koji mi odgovara i odem kući. Mami se kupovina garderobe svodila na: treba joj XY deo garderobe, ide po prodavnicama pa razgleda sve i ako joj se nešto svidi isproba, pa čak i ako joj se ne svidi isprobaće (nikad se ne zna!). Toliko puta se dešavalo da ode da kupi kupaći, a vrati se sa čizmama, jaknom i haljinom. I novom frizurom. 

Ja sam uvek bila u teškoj Šekspirovskoj dilemi kad bi mi falilo nešto od garderobe (dok sam finansijski zavisila od roditelja): poći sa njom i trpeti višečasovnu torturu vucaranja po prodavnicama, isprobavanja stvari za koje sam znala da ih neću nositi („Ali vidi kako ti ističe struk!“, „Ovo ti se tako slaže uz boju očiju!“) ili da joj dam spisak i molim Boga da se vrati sa nečim što se može nositi u toku istog godišnjeg doba kao i stvar koja mi je potrebna.

Broj 3. Modni naslednik svoje Babe.

Jednom smo sedele u čekaonici kod lekara. Devojčica njenog uzrasta je nosila šorc na tufne, majcu sa likom Duška Dugouška. Imala je dva repića visoko iznad ušiju i patike sa cvetićima. Broj 3 je imala haljinu i lak na noktima u skladu sa bojom iste. Na nogama japanke. I lak u skladu sa bojom obuće. Kosa puštena onako mladalački neobavezno, obuzdana naočarima za sunce. Noge su naravno bile prekrštene i ona je blago prevrtala očima na decu koja su jurcala po čekaonici. Bože, kako nemaju ni malo dostojanstva! Pa nisu mali, svi su tu kao i ona uzrasta: 3-4 godine.

Ili kad joj ostavim garderobu za vrtić, odem na posao i pustim Moju Deblju Polovinu da je oblači. Ne prođe ni pola sata, a ja dobijem sliku najmlađeg mi deteta

 sa komentarom:

„Stvarno nisam mogao da se borim sa njom. Nije htela da obuče ono što si ostavila, pa sam je pustio da sama izabere.“

Šta je karma? Kad za koju godinu budem preklinjala Broj 3:

„Što nisi obula bar one cipele sa manjom štiklom?“