PENZIONERKA

Kozmetičarka koja me je do skoro čerupala je otišla na zasluženo trudničko i ja sam ko siroče ostala sama na ulici da nalazim novu „čupačicu“. Pošto sam ja poznata kao osoba kojoj je jedan od najvažnijih kriterijuma pri izboru bilo čega, lokacija (odnosno blizina mestu stanovanja), rešila sam da nastavim seanse uređivanja svog tela u najbližem kozmetičkom salonu.

Pozovem, zakažem, odem. Skinem se, legnem na pokazan mi krevet i prepustim se mučenju u cilju ulepšavanja.

U istoj prostoriji, na krevetu do mog, već leži druga gospođa i vibrira jerbo je uključena u struju u cilju smanjivanja celulita, obima struka i debljine novčanika. Ja se malo presaberem: jesam li na pravom mestu ili sam zalutala u neku državnu bolnicu? Pošto jedino mesto za koje znam gde se podrazumeva da svi imaju pravo i mogućnost da te vide golu (ili makar polugolu) je neka od zdravstvenih ustanova diljem drage nam naše zemljice. Eh, dobra stara vremena kad na onkologiji u bolničkoj sobi, pred ostalih 5 cimerki, doktor pregleda moje dojke! Ili kad u Frontu držim otvorena vrata od tuš kabine i hodnika, jer nema svetla u kupatilu, a bubašvabe vole mrak...

Ne, ova gospođa koja me upravo maže voskom sigurno ne prima platu preko budžeta. Ali vodi salon kao da je pekla zanat u nekoj od klinika: svi goluždravi u istoj prostoriji. Ja se kao trudim da budem opuštena. Ipak je ovo 21. vek, žene smo, nije mi prvi put da se krečim pred nekim ko mi nije muž.

Na pola bezazlene priče o izborima (šta bi se drugo pričalo prethodnih mesec dana), između dva cimanja traka sa mojih butina začuh pitanje od moje mučiteljice:

„Da li ste Vi u penziji?“

Mislim, jesam ja žena u godinama, majka tri maloletna deteta, žena jednog uveliko punoletnog detata. Ali ipak daleko od penzije. Bacim brzi pogled ispod miške ka mojoj cimerki. Deluje starije od mene, koliko mogu da provalim dok ona osciluje u ritmu struje koja joj prolazi kroz masne naslage. I prosto zaključim da je pitanje upućeno njoj.

Nastaje trenutak tišine. Ni ja ni cimerka ne odgovaramo. Kozmetičarka ponavlja pitanje. Opet bez odgovora. Kako dati do znanja Vibrirajućoj da treba da odgovori? Rešim da preuzmem stvar u svoje ruke i shvatajući da je najbolji način da skrenem pažnju na mene, upitam:

„Mene pitate?“

„Da.“

Da? DA??!!! D-A!! Kako čudno izgovara „ne“...

Par trenutaka sam zapanjena. Par sekundi informaciji treba da nađe mozak. Pola minuta treba mozgu da obradi pristiglu informaciju. Ova ozbiljno MENE pita da li sam JA u PENZIJI? Kuku!!!

Kiselo se osmehnem i prošapućem:

„Pa nisam toliko stara!“

A ona će na to:

„Ne, ne, nikako... Samo... Možda ste se rano zaposlili.“

Koliko rano, leba ti? Čim sam završila predškolsko? I to na radnom mestu sa beneficiranim radnim stažom? Čuj nju!!

Ja još naivno furam svoju prirodnu boju kose. Kao, nemam puno sedih. A žena baci pogled na moje noge i zaključi da sam matora. Jedno je sigurno - od sad ne nosim više suknje.