BABINO STRADANJE

Moja baba je rođena između dva svetska rata i svako je znao kratku, ali tešku priču o tome kako se ona zlopatila tih godina. Priča otprilike ide ovako:

„Bila sam u zarobljeništvu u Nemačkoj... Bilo je strašno.“

Svi smo znali da je u pitanju bila Austrija, a ne Nemačka, ali babi, glavnokomandujućem naše porodične zajednice, niko nije smeo da protivreči. Ja lično sam mislila da je baba dobro prošla, jer je bila Srpkinja u zapadnoj Slavoniji. Tako blizu Pakračkoj poljani. I Jasenovcu. A nju su, zajedno sa njenim mužem (mojim dedom), rođacima, kumovima i komšijama odveli u neki radni logor u Austriji. Iz nekih dedinih priča sam uspela da shvatim da je taj „logor“ u koji su bili odvedeni u stvari farma nekog austrijskog seljaka i da su mu bili dodeljeni na ispomoć. Što je, po meni, bilo mnogo, mnogo bolje nego da su služili kao ispomoć u lečenju frustracija Luburić familije.

Decenijama kasnije, tamo početkom 21. veka (ili krajem 20. veka) Crveni krst Austrije je rešio da isplati naknadu svim oštećenima od strane njihove države u II svetskom ratu. Pa i mojoj babi. Baba je tih dana bila strašno namrgođena. Prvo, zato što je morala da prizna da se Nemačka u kojoj je bila za vreme rata u stvari zove Austrija. Drugo, zato što nije verovala da će ona sirota dobiti bilo šta. Sve to joj je previše ličilo na državnu lutriju – šarena laža.

Nas, njeno potomstvo, to ipak nije omelo da se nadamo. Prionuli smo na posao, skupljali i popunjavali potrebnu dokumentaciju, izvlačili iz babinih tajnih skrovišta njenu krštenicu, venčanicu...  Ja sam upala u detaljno proučavanje svakojakih spisa koje sam našla u babinoj arhivi. Totalno sam se prepustila avanturističkom duhu i postala nešto između palenteologa, restauratora i istoričara. Na moju nesreću, baba je tih dana zapala u „da“ fazu koja se manifestuje time da na svako pitanje upućeno njoj, ona odgovora potvrdno.

Ja: Tvoja se mama zvala Jela?

Baba: Da.

Ja: Pa zar nije Jelena?

Baba: Da.

Ja: Ali ovde piše Jela.

Baba: Da.

Ja: Znači, nije Jelena?

Baba: Da.

Ja: Čekaj, majka ti se zvala Jela ili Jelena?

Baba: Da.

Na isti način sam saznala tačnu godinu rođenja moje babe:

- 1925. ili 1924?

- Da.

Poslali smo na naznačenu adresu potrebna dokumenta i posle određenog vremena stigao je odgovor. Koji je otprilike glasio ovako:

„Da, jeste, Vi ste bila kod nas u zarobljeništvu i mi Vam se zbog toga duboko izvinjavamo. Boravili ste kod nas od tad i tad do tad i tad. Tad i tad ste otvorili trudničko, a tad i tad porodiljsko. Tad i tad su Vam dati slobodni dani da zajedno sa mužem, bebom i kumovima skoknete do Beča, do pravoslavne crkve da biste krstili dete. Znamo da suma koju smo izdvojili ne može nadoknaditi strahote kroz koje ste prošla, ali primite ovaj mali iznos kao pokušaj ispravljanja nepravde koja Vam je učinjena.“

Ja sam bila malo u fazonu – Je li baba, kažeš da je tamo bilo strašno? Aušvic pod Alpima? Otvorili ti trudničko i porodiljsko, krvnici jedni! Poslali te u Beč da krstiš dete? Drskih li zavojevača!!

Baba je dobila (čini mi se) 2500 maraka i odmah kupila klimu. Koja joj, naravno, nije valjala. Jer je plaćena njenom krvlju, suzama i znojem. I nemačkom valutom.