RALE I FRED

Moji muški potomci (hvala usudu i srpskom obrazovnom sistemu) idu u različite smene. Što dovodi do toga da u toku radne nedelje imaju minimalan broj kontakta. Kao u onom crtaću sa psima čuvarima. Rale i Fred se viđaju samo kod aparata za otkucavanje kartica sa vremenom dolaska/odlaska na posao. Jedina komunikacija im je:

„Zdravo Rale.“

„Zdravo Fred.“

Taj idiličan odnos ravnomerno bude prekinut tokom vikenda, ali smo to uspeli da izregulišemo raznoraznim obavezama, zadacima, treninzima i rođendanima. Problem predstavljaju ničim izazvani, bezrazložno uvedeni raspusti. Kojima se kraj nikad ne nazire.

Prva nedelja raspusta prošla je dosta bezbolno. Većinom zahvaljujući tome što je Broj 2 bio na zimovanju sa školom, a Broju 1 bilo dopušteno da se razvlači po kući ceo bogovetni dan.

U drugoj nedelji su braća ponovo bila na okupu i onda su mogli po ceo dan da se svađaju, tužakaju, guraju, ljute... Sve što inače rade deca kad su zatvorena na malom prostoru.

Tako da je Ljubav Mog Života rešio da uzme stvar u svoje ruke i da ih animira. Naravno da je prvi pokušaj propao, jer je krenuo sa idejom da su naša deca samosvesna, razumna bića i predložio im da se prošetaju do obližnje prodavnice kompjuterske opreme i pogledaju kakav izbor slušalica nude. Dakle, kad su dečaci čuli magično „mogli biste“, umesto „morate/treba da“, rešili su da naprave scenu. Čim im daš mogućnost izbora, znaš da će zauzeti dijametralno suprotne stavove i posvađati se. Srpski domaćini se ne mogu toliko posvađati oko međe, kao moji sinovi oko najbanalnije stvari u svojim malim životima. Ljubi ih majka!

Tada je Glava Porodice shvatio da treba imati oštriji pristup. Probudio ih u 10 i zadao im domaći: srediti kavez papagaja, srediti sobu, doručkovati, izvući čiste sudove iz mašine. Sve to završiti do 13 časova, kad treba da se spreme i krenu do njega na posao. Sređivanje kaveza se svelo na dodavanje hrane u činiju. Sređivanje sobe je podrazumevalo da stave jedan lejzi beg na drugi. I dignu jednu roletnu. Do pola. Oko doručka su se posvađali. Svaki je imao pravo da bira šta će uzeti da jede, ali je glavni problem bio u tome što se ni jednom nije svideo izbor onog drugog. Na svu sreću, svađa nije dugo trajala. U prvom redu jer su bili previše gladni. I iznemogli od akcije vezane za lejzi beg. Izvlačenje čistih sudova iz mašine se svelo na (standardno): Nisi nam rekao!

Na put su krenuli oko 14 časova, prethodno dobivši instrukcije: koji autobus, koliko stanica, kako da stignu do tramvaja, koji tramvaj da koriste i koliko stanica. Dečaci se pokazali kao delimično inteligentna bića. Uspeli da savladaju prepreku zvanu Prevoz, a zatim pali na ispitu zvanom Ulazna Vrata. Mislim, zaista! Ko bi očekivao da je ulaz na tako vidnom mestu, pravo od ulice, vrata dupla, ogromna. Trust mozgova u vidu naših muških naslednika su shvatili da je sve to varka i krenuli u krug oko zgrade ne bi li našli Pravi ulaz. I našli ga. Mada domar nije bio oduševljen što mu prolaze kroz dnevnu sobu.

Sutradan su dobili zadatak da odu do prodavnice kompjuterske opreme na Čuburi. Kad dva dana ranije nisu hteli da idu u susednu ulicu, sad su bili kažnjeni da pešače kilometrima do sledeće. Data im je adresa koju su ukucali u svoje mobilne da bi mogli lakše da pronađu željenu lokaciju. Čekali autobus 6 minuta, vozili se jednu stanicu 43 sekunde, a ostatak od 2,4 km prepešačili. Uz pomoć gps-a su promašili samo dva skretanja.

U povratku su morali da se snalaze, jer su se baterije na mobilnom ispraznile (nisam uopšte uspela da dokučim zašto su morali da koriste OBA telefona za navođenje DO prodavnice). Pri povratku kući su se izgubili samo 3-18 puta (broj gubljenja zavisi koga pitate i kada ga pitate). Ni jednom se nisu posvađali.

Na svu sreću, raspust se završio i sve se vratilo na staro. Viđaju se samo pri primopredaji dužnosti Čuvara Kuće, negde u školskoj međusmeni. Imaju tek toliko vremena da se jave jedan drugome.

„Zdravo Rale.“

„Zdravo Fred.“