HLEB I PAŠTETA

Može li neko da mi kaže koliko dugo osoba može da trpi? Do koje granice je spremna da ide u ćutanju i saginjanju glave? U današnjem društvu, koje nameće visoke standarde života, kolika plata je dovoljna da pustiš nekog da te pravi magarcem?

U prevodu, pukao mi je film. Nemam više snage da slušam urlanja. Nemam više živaca da hodam kroz tišinu. Ali kome god pomenem da hoću da izađem iz tog začaranog kruga, dobijem pogled pun čuđenja. Blago rečeno. Gledaju me kao da sam nakaza. Ćuti i sagni glavu. Imaš dobru platu. Redovnu. Imaš zdravstveno, socijalno. Čak ti i prevoz uplaćuju! E-hej!! A ti se buniš? Znaš u kakvim uslovima ljudi rade, pa im još ne bude plaćeno? Baš si razmaženo čudovište!!!

E, jesam! Razmažena sam. 15 godina sedim u istoj firmi i gledam kako svakav šljam napreduje. Ćutim i obaram glavu dok neki poluobrazovani svet urla na mene koristeći maksimalno tri padeža i jedno glagolsko vreme. Ne znam da uzvratim. Ne znam da viknem. Ali znam da se iznerviram i da se kidam zbog toga.

Šta mi vredi tolika plata ako sam zaboravila kako se smeje?

Šta mi vredi redovno uplaćivanje doprinosa ako noćima ne spavam?

I šta znači ta priča sa ljudima koji rade, a ne primaju plate? Postoje razredi u eksploatisanju? Postoji red u dizanju bune? Kao u nekim prethodnim vekovima kad se nije mogla udati mlađa ćerka dok se starija ne uda. Tako i sad. Pravo na pobunu i odbijanje rada imaju isključivo oni koji ne primaju platu. Tek kad oni podignu glas, mogu da se jave oni koji primaju platu, ali neredovno. Zatim slede ovi koji primaju ali rade na crno. I tako redom. Najmlađa u familiji. Dok ne poudam ostale sestre, ne smem momka ni da pogledam Ni na ulicu da izađem. A kamoli da lupim rukom u sto i kažem DOSTA!

I šta posle toga?

Dam otkaz, sedim kod kuće i mažem deci “leba i paštete“ za doručak, ručak i večeru? Verovatno.

Da li će mi biti teško? Neopisivo.

Da li ću se kajati? Svaki dan.

Da li ću poželeti da se vratim? Nikada.

Da li ću sastavljati kraj sa krajem? Da, kao što i sad to radim sa ovom dobrom platom. Jer, kako god okreneš, nikad nije dovoljno. Uvek fali onih još 10, 20, 100 evra da bi bio opušten.

Možda svakodnevno jedenje paštete natera moju Deblju Polovinu da pristane na ideju da pobegnemo odavde. Pristajem i na hladnije krajeve. Pošto ja više ne mogu da čekam da prođu te dve godine...