POROĐAJI

 Kad sam bila mlada, naivna i prvi put trudna verovala sam u jednu jedinu istinu:

Brzi porođaji postoje samo u američkim filmovima.

A onda sam osetila prve kontrakcije i korigovala prethodnu rečenicu.

Znajući da su priče tipa „bolelo je, ali sam istrpela“ i „sav bol zaboraviš čim ti daju bebu“ u domenu bajki braće Grim, ja sam ozbiljno navijala za neku drogu. Broj 1 je bio naopačke postavljen, tako da se stalno pominjao carski rez kao rešenje, što je mene dodatno umirivalo: ne bilo kakva, već ozbiljno teška droga je bila u najavi.

Naravno da se moj san raspršio kad sam uletela na prijem.

„Osam prstiju otvorena. Pravo u salu.“

Polegnu me na kolica, ubace u salu, a ja zatrepćem okicama izmeđi dva urlika:

„Hoćete li mi dati totalnu ili epidural?“

„Beba izlazi, ne možemo ništa da damo.“

„Ali ja bih trebalo na carski.“, pokušavam da im promenim mišljenje.

„Beba izlazi, nema vremena.“

„Ali ta beba izlazi karlično.“

„Nema vremena.“

Tad sam shvatila da je vrag odneo šalu i krenula da urlam:

„Dajte mi neku drogu!!!“

„Ali beba...“

Ja već u žešćem nervnom rastrojstvu zbog bolova koje trpim nepunih 8 minuta:

„Ne interesuje me beba! Interesuje me droga!!!“

Nakon 2 minuta sam bila porođena. Urlala za sve pare. Bol i dan danas ne zaboravljam.

Da bih predupredila scenario sa prvog porođaja, na vreme sam sebi obezbedila telefon anesteziologa koji je voljan da me uvede u stanje u kome ću imati sva obeležja ljudske osobe dok se budem porađala. Obećao je da će mi dati dovoljnu dozu da više ne ličim na pomahnitalu mešavinu narkomana i satane.

Pripremljena do kraja (ipak sam ja generacija koja je rasla uz parolu – Ništa nas ne sme iznenaditi), kod prvih znakova kontrakcija ja sam se već teleportovala u kola. Na prijemu slična rečenica kao i prvi put:

„Deset prstiju otvorena. Pravo u salu", a onda i nastavak,  "valjda se neće poroditi u liftu...“

Džaba što sam pozvala ljubljenog mi neutralizatora bolova (iliti anesteziologa) kad sam ušla u bolnicu. 15 minuta posle poziva, ja sam po drugi put postala mama.

Ja ne bih bila ja da nisam večiti optimista. Tako da sam veći deo treće trudnoće provela ubeđujući sebe da je to treća sreća, da će ovaj put biti drugačije, da ni u američkim filmovima nema da sva tri puta neko torpeduje bebu iz sebe... Opet, realni deo u meni je odmeravao stepenište u zgradi pretpostavljajući da treći put neću ni stići do bolnice.

Na svu sreću, stigla sam do zdravstvene ustanove. Na prijemu, nakon pregleda doktor je upitao:

„Vi ste za epidural?“

Ja pomahnitala od sreće, klimam glavom, suze radosnice već kreću na oči. A onda čujem doktora:

„E pa neće moći.“ i nastavlja sa meni dobro poznatom rečenicom, „Osam prstiju otvorena, vodite je pravo u salu.“

I dok me voze čujem da se klade da li ću biti porođena za 6 ili 16 minuta... I smeju se. Smejem se i ja, jer ne znaju u kakvo čudovište se spremam upravo da se pretvorim.