OBIČNA LJUBAVNA PESMA

Pre par dana Broj 2 je došao kući očiju punih suza. Učiteljica ga ne voli. Eto, dobili su zadatak da na času srpskog jezika napišu pesmu sa ljubavnim motivima. On se mučio, odradio je svetski, ali ona jednostavno nije želela da prepozna dodir genija u tim stihovima i dala mu je minus. Pominjala je da nema rime, ali on dobro zna da je glavni razlog to što ona ne voli dečake. Jer, devojčicama je davala pluseve za svakakve gluposti koje su pisale, dok je dečacima ređala minuse samo tako.

Suza je suzu stizala, emocije su bile jake, tuga i bes su se mešali i naizmenično se nadjačavali. Ja sam pokušala da ga utešim. Pričajući mu o nepravdama koje život donosi. Tešeći ga pričama o boljoj budućnosti. DŽA-BA! Pesma je bila divna, rima je bila božanska, ali žiri je bio okrutan.

Da bi bilo sve transparentno, pesmu ću staviti na uvid javnosti (autor nije zvanično dopustio ovakav vid objavljivanja) u originalnom formatu. Čista lirska poezija, ljubavna pesma nad pesmama, biser ne samo domaće, već i svetske književnosti:

FUDBAL

kad mislim na nešto

to je fudbal njega rokam

kad god mogu mene

briga dali je kiša ili

sneg ja ću fudbal voleti

POROĐAJI

 Kad sam bila mlada, naivna i prvi put trudna verovala sam u jednu jedinu istinu:

Brzi porođaji postoje samo u američkim filmovima.

A onda sam osetila prve kontrakcije i korigovala prethodnu rečenicu.

Znajući da su priče tipa „bolelo je, ali sam istrpela“ i „sav bol zaboraviš čim ti daju bebu“ u domenu bajki braće Grim, ja sam ozbiljno navijala za neku drogu. Broj 1 je bio naopačke postavljen, tako da se stalno pominjao carski rez kao rešenje, što je mene dodatno umirivalo: ne bilo kakva, već ozbiljno teška droga je bila u najavi.

Naravno da se moj san raspršio kad sam uletela na prijem.

„Osam prstiju otvorena. Pravo u salu.“

Polegnu me na kolica, ubace u salu, a ja zatrepćem okicama izmeđi dva urlika:

„Hoćete li mi dati totalnu ili epidural?“

„Beba izlazi, ne možemo ništa da damo.“

„Ali ja bih trebalo na carski.“, pokušavam da im promenim mišljenje.

„Beba izlazi, nema vremena.“

„Ali ta beba izlazi karlično.“

„Nema vremena.“

Tad sam shvatila da je vrag odneo šalu i krenula da urlam:

„Dajte mi neku drogu!!!“

„Ali beba...“

Ja već u žešćem nervnom rastrojstvu zbog bolova koje trpim nepunih 8 minuta:

„Ne interesuje me beba! Interesuje me droga!!!“

Nakon 2 minuta sam bila porođena. Urlala za sve pare. Bol i dan danas ne zaboravljam.

Da bih predupredila scenario sa prvog porođaja, na vreme sam sebi obezbedila telefon anesteziologa koji je voljan da me uvede u stanje u kome ću imati sva obeležja ljudske osobe dok se budem porađala. Obećao je da će mi dati dovoljnu dozu da više ne ličim na pomahnitalu mešavinu narkomana i satane.

Pripremljena do kraja (ipak sam ja generacija koja je rasla uz parolu – Ništa nas ne sme iznenaditi), kod prvih znakova kontrakcija ja sam se već teleportovala u kola. Na prijemu slična rečenica kao i prvi put:

„Deset prstiju otvorena. Pravo u salu", a onda i nastavak,  "valjda se neće poroditi u liftu...“

Džaba što sam pozvala ljubljenog mi neutralizatora bolova (iliti anesteziologa) kad sam ušla u bolnicu. 15 minuta posle poziva, ja sam po drugi put postala mama.

Ja ne bih bila ja da nisam večiti optimista. Tako da sam veći deo treće trudnoće provela ubeđujući sebe da je to treća sreća, da će ovaj put biti drugačije, da ni u američkim filmovima nema da sva tri puta neko torpeduje bebu iz sebe... Opet, realni deo u meni je odmeravao stepenište u zgradi pretpostavljajući da treći put neću ni stići do bolnice.

Na svu sreću, stigla sam do zdravstvene ustanove. Na prijemu, nakon pregleda doktor je upitao:

„Vi ste za epidural?“

Ja pomahnitala od sreće, klimam glavom, suze radosnice već kreću na oči. A onda čujem doktora:

„E pa neće moći.“ i nastavlja sa meni dobro poznatom rečenicom, „Osam prstiju otvorena, vodite je pravo u salu.“

I dok me voze čujem da se klade da li ću biti porođena za 6 ili 16 minuta... I smeju se. Smejem se i ja, jer ne znaju u kakvo čudovište se spremam upravo da se pretvorim.

LOGOPED

Negde kad je Broj 1 imao 4 godine, shvatili smo da, za razliku od većine svojih vršnjaka, ne zna da izgovori baš sva slova. Najveći problem su mu pravila slova sa kvačicama (Č, Ž, Š), kao i njihovi parnjaci bez kvačica (C, Z, S). I nezaobilazno R.

Odveli ga kod logopeda u lokalni Dom zdravlja i gospođa je u roku od par meseci regulisala njegov govor. Olakšavajuća okolnost je bila to što je logoped bila pred penzijom i imala očigledno mali broj pacijenata, pa smo samim tim uspevali da imamo termine na svakih nedelju-dve dana.

Onda je Broj 2 dorastao za logopeda. On je imao iste probleme kao i brat (slova sa kvačicama, njihovi parnjaci i slovo R), ali je dodatni problem stvarala brzina kojom reči napuštaju njegova usta.

Dok Broj 1 priča sporo, oteže, razmišlja o svakoj reči, vaga je, dotle Broj 2 izbacuje misli rafalnom paljbom i time dodatno zapliće jezik. Gospođa koja je regulisala govor njegovog brata je otišla u penziju i njemu je dodeljena mlada i energična logoped(ica). Koja mu je zakazivala termine jednom mesečno. Da ne grešim dušu, trudila se ona da to bude češće:

„Možete li doći sledeće nedelje... u sredu u 11 h?“

„Mi radimo. Možemo samo posle 16 h.“

„U redu... A sledeće nedelje u četvrtak u podne?“

Dubok uzdah pa onda copy/paste prethodne rečenice: „Mi radimo. Možemo samo posle 16 h.“

Pošto je naučno utvrđeno i dokazano da Deblja Polovina naše bračne zajednice ostavlja izuzetno pozitivan utisak na uniformisane osobe ženskog pola (šalteruše, lekarke, medicinske sestre, prodavačice...) odlučeno je da on vodi Broj 2 na seanse. Posle jedno godinu dana mene je sve počelo da podseća na onu pesmu:

„Učili su, učili od srede do petka,

al’ se nisu pomakli dalje od početka.“

Ja zaista nisam videla nikakav pomak. Samo je, zahvaljujući tome što je postao stariji i povećao kapacitet pluća i grla, sve izgovarao još brže i zbrkanije.

A onda se jednog dana desilo da sam ja morala da odvedem mlađeg muškog potomka na kontrolu. Odmah sa vrata me je dočekalo pitanje:

„Vi ste mama? Tata nije mogao da dođe?“

I tako smo narednih pola sata proveli malo učeći slova, malo odgovarajući na pitanja i komentare tipa:

„Kako to da tata nije došao ovaj put?“

„Sa tatom je bolji.“

„Pozdravite tatu.“

„Nek dođe sledeći put sa tatom.“

Ja sam se trudila da budem ljubazna, osmehivala sam se, slegala ramenima, klimala glavom, a kad sam došla kući uhvatila sam Miljenika Uniformisanih Žena i rekla:

„Slušaj, ako treba obradi je, ali daj da nam dete već jednom progovori kako treba.“

Na opštu žalost lokalne logopedice i izmučenog jezika Broja 2, moj Dragi je tvrda srca bio i ostati veran ovoj svojoj veštici.

Broj 3 je odmah na početku svoje karijere zvane Život odlučila da ne priča. Tako da smo na redovnoj sistematskoj kontroli deteta od godinu dana, na pitanje pedijatra:

„Koliko reči već izgovara?“, kratko i jasno rekli:

„Nula. Ni jednu.“

Doktorka je bila zapanjena:

„Ni jednu? Mama? Tata? Bilo šta?“

„Ništa.“

Doktorka je popravila svoje naočare, ispravila kičmu i krenula kao da predaje tablicu množenja u osnovnoj školi:

„Dete njenog uzrasta bi do sad trebalo da izgovara minimum 5-12 reči. Pošto tvrdite da ona ne izgovara ni jednu reč, to bi već trebalo da se posmatra kao problem i mislim da bi bilo najbolje da vam dam uput za logopeda.“

Na te reči je Otac Moje Dece krenuo da se smeje na „Jebote, koju glupost je ova odvalila!“ način. Kao što sam gore već negde možda napomenula, on je SMRT za uniforme, tako da je doktorka pustila da joj naočare skliznu, popravila kosu, isturila grudi i pridružila se njegovom smehu:

„Ma, da, i ja pričam svašta...“

Ja sam se malo izmakla i odmerila Ljubav Mog Života. Da ga ne volim, da mi nije privlačan, ne bih se udala za njega, ne bih pravila sa njim toliko dece, ali ispadoh da sam se udala za... šta ja znam... Džordža Klunija? Bred Pita?

Jer, da on nije prisustvovao ovom pregledu, pedijatar bi izvadila bič i izvikala se na mene. A onda bi zvala socijalnu službu i prijavila me za zanemarivanje deteta. Ovako se sita ismejala sa Džordžom/Bredom.

Broj 3 je u međuvremenu progovorila. Ima izuzetno bogat fond reči, čija je veličina obrnuto srazmeran broju slova koje koristi. Pored, sad već tradicionalno problematičnih, slova koje ni njena braća nisu mogla da izgovore (sa kvačicom, parnjaci bez kvačice, R), ona ne koristi slova koja čak zna da izgovori. Tako da, na primer, ne kaže „meni“, nego „memi“. S druge strane, apsolutno razgovetno izgovori slovo N kad nešto neće.

Ja sam protiv toga da je vodimo kod logopeda. Ne vidim svrhu. U lokalnom Domu zdravlja i dalje radi logoped Broja 2, a moj dragi i dalje odbija da joj da bilo kakav podsticaj da svoj posao odradi sa više entuzijazma.

HLEB I PAŠTETA

Može li neko da mi kaže koliko dugo osoba može da trpi? Do koje granice je spremna da ide u ćutanju i saginjanju glave? U današnjem društvu, koje nameće visoke standarde života, kolika plata je dovoljna da pustiš nekog da te pravi magarcem?

U prevodu, pukao mi je film. Nemam više snage da slušam urlanja. Nemam više živaca da hodam kroz tišinu. Ali kome god pomenem da hoću da izađem iz tog začaranog kruga, dobijem pogled pun čuđenja. Blago rečeno. Gledaju me kao da sam nakaza. Ćuti i sagni glavu. Imaš dobru platu. Redovnu. Imaš zdravstveno, socijalno. Čak ti i prevoz uplaćuju! E-hej!! A ti se buniš? Znaš u kakvim uslovima ljudi rade, pa im još ne bude plaćeno? Baš si razmaženo čudovište!!!

E, jesam! Razmažena sam. 15 godina sedim u istoj firmi i gledam kako svakav šljam napreduje. Ćutim i obaram glavu dok neki poluobrazovani svet urla na mene koristeći maksimalno tri padeža i jedno glagolsko vreme. Ne znam da uzvratim. Ne znam da viknem. Ali znam da se iznerviram i da se kidam zbog toga.

Šta mi vredi tolika plata ako sam zaboravila kako se smeje?

Šta mi vredi redovno uplaćivanje doprinosa ako noćima ne spavam?

I šta znači ta priča sa ljudima koji rade, a ne primaju plate? Postoje razredi u eksploatisanju? Postoji red u dizanju bune? Kao u nekim prethodnim vekovima kad se nije mogla udati mlađa ćerka dok se starija ne uda. Tako i sad. Pravo na pobunu i odbijanje rada imaju isključivo oni koji ne primaju platu. Tek kad oni podignu glas, mogu da se jave oni koji primaju platu, ali neredovno. Zatim slede ovi koji primaju ali rade na crno. I tako redom. Najmlađa u familiji. Dok ne poudam ostale sestre, ne smem momka ni da pogledam Ni na ulicu da izađem. A kamoli da lupim rukom u sto i kažem DOSTA!

I šta posle toga?

Dam otkaz, sedim kod kuće i mažem deci “leba i paštete“ za doručak, ručak i večeru? Verovatno.

Da li će mi biti teško? Neopisivo.

Da li ću se kajati? Svaki dan.

Da li ću poželeti da se vratim? Nikada.

Da li ću sastavljati kraj sa krajem? Da, kao što i sad to radim sa ovom dobrom platom. Jer, kako god okreneš, nikad nije dovoljno. Uvek fali onih još 10, 20, 100 evra da bi bio opušten.

Možda svakodnevno jedenje paštete natera moju Deblju Polovinu da pristane na ideju da pobegnemo odavde. Pristajem i na hladnije krajeve. Pošto ja više ne mogu da čekam da prođu te dve godine...

KAD BRAĆA UTIHNU...

Kako se osećala mama Normana Bejtsa kad je saznala da je on malko čvrknut? Kako se oseća bilo čija mama kad sazna da joj je dete žešći psihopata? Kad prvi put dobije nagoveštaj, da li zažmuri?

Broj 3 obožava lutke. Koje zove Barbika. To joj je omiljeni poklon. Čim je dobije svuče je, odseče joj kosu, išara lice, otkine joj glavu i bar još jedan ekstremitet, a onda te delove ravnomerno rasporedi po celom stanu.

Juče mi je poklonila ukrasnu mašnu. Koju je našla u prodavnici. Na polici sa gomilom sličnih. Ali ova joj se najviše svidela. I htela je sa njom da me obraduje. I da se izvini jer me je dan pre toga krvnički šutnula dok sam stajala na ulici i pričala sa kumom.

Prema braći se uvek ponaša dosta sadistički, ali ja sam uvek to pripisivala tome što su je njih dvojica totalno razmazili. Čujem je u pola noći kako urla na njih. Budi ih, tera ih da ustanu iz kreveta, da pale svetlo, zadaje im zadatke.

Počinjem da se budim na svaki šum. Možda joj u jednom trenutku, onako uspavana, počnem da ličim na lutku? Možda joj se ne svidi bunovan pogled nekog od braće...

Plašim se šta mogu zateći kad se probudim.