KVIZ

Koji je glavni grad Tadžikstana?

Gde je rođen Kanaleto?

Koliko igrača ima kriket tim?

Ko je sledeći u redu za nasleđivanje belgijskog trona?

Dok ja još uvek razbijam glavu potpitanjima vezanim za prvo pitanje (Postoji država koja se zove Tadžikstan? Da li je nekad pripadala SSSR-u? Na kom bi kontinentu mogla da bude?... Zvuči azijski... Imaju li stanovnici te zemlje problema sa izgovaranjem njenog naziva kao i ja? Kako li se zovu stanovnici te zemlje? Tadžikstanci, Tadžikstanke, Tadžikstančići?... A zašto ja razmišljam o toj zemlji? A, da, kviz!... Kako beše pitanje?), moj Dragi je već odgovorio (i to tačno!!) na sva pitanja.

Odavno sam shvatila da sam se udala za Enciklopediju Nebitnih Stvari. Toliko nepotrebnih podataka je pohranjeno u njegovoj glavi, da me to ponekad plaši. Naše gledanje kvizova (ako uopšte i stignemo da ih gledamo) se svodi na to da on kao iz topa izbacuje tačne odgovore na pitanja slična gore navedenim, a ja kukam:

„Daj ćuti, pusti mene da lupam!“

Jer, na većinu pitanja iz kviza ja odgovaram koristeći neku moju sumanutu logiku ili primenjujući princip „ovo mi baš zvuči kao tačan odgovor“. Naravno, neki put se desi da zaista ZNAM odgovor na pitanje, ali to je tako retka pojava da se pre može nazvati statističkom greškom.

Čak i neki naši neobavezni razgovori znaju da odu...

Ja – Vidiš, ova ulica se nekad zvala Radoja Dakića. I bila je jedna od tri ulice u Beogradu sa istim nazivom. Ajd bar su njoj promenili naziv, pa da bude manje zbunjivanja.

On – Znaš ko je bio Radoje Dakić?

Ja – E sad i ti! Neko jako značajan čim su tri ulice u istom gradu nazvali po njemu.

On – Ali znaš li šta je bio?

Naprežem mozak i iz njega izranja slika. Ja u liftu, na pločici gde piše dozvoljena nosivost stoji i „Radoje Dakić“. E sad, glupa toliko nisam. Sigurno lik nije pravio liftove. Ili da kažem da jeste, čisto da vidim hoće li se Britanika za koju sam se udala prevrnuti od užasa?

S druge strane, Enciklopedija ima totalnu prazninu u delu mozga koja pripada tekućim kućnim poslovima. Gde stoji vansezonska odeća, kad treba plaćati račune, kad je kome u porodici rođendan, koje dete ima koliko časova... Tabula rasa.

I lepo ga pitam pre neko veče – zašto se ne prijavi da učestvuje u nekom kvizu? Da zaradimo neke pare, da bar imamo koristi od tolike njegove glavudže. On kaže:

„Neću. Biće me sramota ako nešto ne znam.“

E, dragi moj, mene nije sramota da priznam sledeće:

1. Izraz „Kavaleto“ s početka ovog posta mi tako zvuči kao naziv nekog jela... I malo mi čudno što pitaju za jelo gde je rođeno.
2. Oduvek sam imala strašnih problema sa geografijom. Moja sestra poslednjih 12 godina živi u Kuvajtu (još uvek ne mogu da zapamtim da li je to u Aziji ili Africi). Lokacija gradova iz regiona čiji nazivi počinju na slovo P mi zadaje glavobolje (u kojim državama se nalaze Prijepolje, Prijedor, Prilep, Prokuplje). Postoji samo par država na svetu čije glavne gradove znam.
3. Nemam blagog pojma ko je Radoje Dakić
4. Ne znam razliku između SS-a i Gestapo-a
5. Ne znam ko je režirao „Valter brani Sarajevo“

i još mnogo štošta.

Pogledaj me, Hodajuća Srpska Vikipedijo, živa sam! Oba čitaoca mog bloga sad znaju moju strašnu tajnu – totalno sam neinformisana/nepismena/opštekulturološki neobrazovana. Sad i ti uradi pravu stvar: put pod noge, tastaturu u ruke i nađi kako se prijavljuje na neki kviz. Zaradi nam pare!!!

IZBORI

Izbori su sledeće nedelje. Moram napomenuti za slučaj da neko nije primetio skrivene znake koje povremeno mogu primetiti samo Upućeni: bilborde, plakate, naslovne strane bilo kojih novina (gde su primat nad zvezdama rijalitija preuzele političke zvezde, zvezdice i ostala kojekakva nebeska tela i organi), reklamne političke blokove koji traju duže nego trilogija „Gospodar prstenova“ (produžena verzija), pokretne štandove ispred svake prodavnice/piljarnice/pijace...

Ja sam žena sa višedecenijskim radnim stažom u firmi koja se zove Život, tako da imam u potpunosti razrađenu matricu kako izbeći svu tu predizbornu kampanju. Televizor uključen samo na dečjim kanalima, pogled oboren dok hodam da bih izbegla novine/bilborde/plakate. Za delioce letaka ispred radnji sam pronašla rešenje koje se svodi na to da uvek vučem bar jedno dete u prodavnicu i u blizini njihovog štanda počnem detetu da objašnjavam nešto povišenim tonom. Osobi sa strane deluje da dete grdim. Ko je dovoljno hrabar da prekine majku u vapitno-obrazovnom modu da bi joj doturio poster omiljene političke zvezde?

Ali, juče me dočekao „pozdrav od poštara“ u vidu papirića na kome su napisane neke moje generalije kao i mesto gde treba da se javim i ispunim svoju svetu dužnost Ubacivanja Papirića u Veliku Kutiju. Čitam pažljivo. Svaka im čast, ništa nisu pogrešili. Moje ime, prezime, tatino ime, adresa... A onda užas – nešto sitnijim slovima, u samom dnu piše:

Ponesite sa sobom važeći lični dokument.

Produžila ličnu kartu pre mesec dana. Dakle, veoma je važeća. Još uvek vruća od prese iz štamparije (ili gde li ih već prave). Ali nije moja. Bar je ja ne doživljavam kao moju. I trudim se svim silama da je niko ne vidi. Pošto osoba na slici ne odgovara liku osobe koju vidim svako jutro u ogledalu. Iskreno, kad se dobro zagledam, naslućujem da imamo neke slične crte lica, ali ONO nije ljudsko biće. ONO je zver, narkoman, mitsko biće kojom se plaše mala (i velika) deca.

Ja znam da retko ko bude zadovoljan svojom slikom. Zato su fotošop i ostale aplikacije za ulepšavanje toliko korišćeni. Ali ono što mi nije jasno je da kad me je gospođa sa kamerom uslikala, kad joj je ta slika izašla na ekranu zašto nije mogla da klikne po fotoaparatu još koji put? Nije se ni trgnula, onesvestila kad sam joj se onakva ukazala na monitoru? Samo mi rekla da dođem za nedelju dana.

Kroz nedelju dana sam se pojavila u stanici nesvesna užasa kome ću uskoro biti izložena. Kad sam došla na red kroz prozorče zvano Šalter ugledala sam dokument sa mojim imenom i slikom Goluma na njemu. Grlo mi se steglo, ni reč nisam mogla da izustim, potpuno zatečena onim što mi je uzvraćalo pogled sa parčeta plastike.

Da ne bi bilo zabune, ja ZAISTA odvratno izgledam na toj slici. Najbolji dokaz za to su reči moje Deblje Polovine kad je video ličnu kartu:

„U je****, baš si... “, onda ide pauza dok pokušava da nađe pravu reč, ali pošto takva reč još nije izmišljena, završava sa, „...ispala.“

Deci nisam ni pokazala.

Zato se spremite svi vi koji dežurate naredne nedelje na izbornim mestima. Stižem JA sa važećim ličnim dokumentom. I sa slikom Zveri.

PUBERTET

Jedini put kad sam se susrela sa Pubertetom, a da sam bila sa „ove strane realnosti“ je kad je TO dohvatilo moju sestru. No, ubrzo za njom je Pubertet naskočio na mene, tako da sam joj se pridružila i zajedno smo odležale tu bolest. 

Kod nas se Pubertet prišunjao kradom. Prvi u nizu od moje dece krenuo je da se prepušta stihiji koju mu u glavi i ostatku tela prave najzad oslobođeni hormoni. Još prošle zime sam naslutila senku te opake bolesti u mojoj porodici. Bilo je hladno zimsko jutro, napadao je neki jadan sneg, ali posle toliko toplih zima i uprkos klimatskim promenama ovaj je uspeo da se zadrži po ulicama taman toliko da ga snimimo. Razgrnem zavese i uskliknem: 

„Vidite, deco, pao je sneg!“ 

Broj 3, na prelazu između bebe i deteta, jedva zna da priča, nema pojma šta je sneg (u svom malenom životu se još nije srela sa tim), ali oduševljeno kliče: 

„Neg, neg! Jupi, pao je neg!“ 

Broj 2 izlazi iz sobe, radostan, ali ne toliko: 

„Pao sneg? Odlično!! Ja baš volim sneg.“ 

A onda se iz dečje sobe vuče Broj 1. Pogled polusnen, usne blago iskrivljene u izraz dosade: 

„Sneg? E... Ja baš ne volim sneg... Kad bolje razmislim, nikad ga nisam voleo.“

Tad mi je ta scena bila smešna. Kao, vidi gradaciju – mala koja se oduševljava stvarima za koje ni ne zna šta su, ovaj srednji koji bi se isto oduševio, ali polako shvata da postaje veliki i da ako želi da ga tako doživljavamo, ne sme da ima iste izlive osećanja kao i njegova sestra-beba. I na kraju najstariji koji pokušava da glumi facu, flegmu, da se zauzme „baš me briga“ stav. 

Eh, dobra stara vremena kad je Pubertet blago mahnuo u mom pravcu i obznanino da planira useljenje u nekom skorijem periodu... Dolazio bi povremeno, samo da se javi, da se ne uljuljkamo, ali onda smo se jedno jutro probudili i shvatili da se raskomotio po celom stanu. 

Preko noći je Broj 1 postao višlji, smršao, glas mu se produbio, duže zadržavanje u njegovom prisustvu mogu da prežive samo osobe sa zapušenim nosom, omiljeni sport mu više nije „hajde da pojedem sve što iznesu na sto“ i počeo je da naglo prelazi iz „dosadno mi je“ u „nervirate me“ status. Iz „hajde da vas zagrlim“ u „ne prilazite mi“ stanje. Iz „reći ću ti sve što te zanima, pa čak i ono što me ne pitaš“ u „odakle ti ideja da me pitaš takve stvari?“ način komunikacije.

Što je najgore, svesna sam da je ovo samo početak. Da je Pubertet tek doneo vansezonsku garderobu. I da nam se loše piše kad umaršira sa četkicom za zube i donjim vešom. Po svemu sudeći, a sa posebnim osvrtom na projektovani kalendar hormonskih promena članova moje orodice, to konačno useljenje će se poklopiti sa: 

- kandidaturom Broja 2 za članstvo u Uniju pubertetlija 

- mojim klimaksom 

- ulaskom Oca Moje dece u krizu srednjih godina

Iz svega gore navedenog, a poznajući mentalitet moje porodice, zdušno preporučujem svim stanovnicima Srbije da napuste svoja vekovna ognjišta i krenu u novu Veliku Seobu ka nekim mirnijim krajevima. U neko skorije vreme. Po hitnom postupku.

Ili da se prodamo za velike pare? Nekoj supersili? Kao najnovije i najefikasnije oružje 21. veka koje u sebi ima ukombinovano fizičko, hemijsko i psihološko dejstvo na širokom području oko mesta stanovanja.

U međuvremenu, moja porodica se bori kako zna i ume sa nadolazećom plimom hormona. Pošto smo roditelji-početnici i totalno neupućeni u podobne oblike ponašanja u ovakvim situacijama, jedino sredstvo borbe su nam trenutno deterdžent i dezodoransi. Bar dok ne savladamo kratak kurs iz psihologije na temu „Kako sa što manje ožiljaka proći i izaći iz puberteta“. Kad diplomiramo čekaju nas kursevi „Kako proći kroz klimaks“ i „Kako preživeti krizu srednjih godina“, kao i „Šta je sve dopušteno u borbi protiv dvostrukog puberteta“. Ili da se prosto ponašamo kao prosečna srpska porodica – teramo po starom i nadamo se da će se sve nekako samo od sebe rešiti? A da komšije (pu, pu, daleko bilo!) ništa od toga ne vide i ne čuju.

RODITELJSKI

Meni je uvedena zabrana sedenja na roditeljskom. Čak šta više, ne smem da se približim vaspitnno-obrazovnoj ustanovi na manje od 300 metara ako se u njoj održava roditeljski. Bilo kakav, bilo čiji.

Sve je počelo dosta naivno. Roditeljski u vrtiću Broja 1 su delovali dosta sumanuto, ali sam ja uspevala da pravdam roditelje i njihova bezumna pitanja i komentare sa:

- loš im je dan

- nisam dobro čula

- dobro, ne može svih 20-30 roditelja da bude normalno

itd.

A onda sam jedno jutro ustala i shvatila da sasvim dobro čujem, da većina njih na roditeljskom lupa gluposti i da ja baš nešto nemam živaca da trošim svoje slobodno vreme na monologe iskompleksiranih ludaja.

Ta moja spoznaja se nekako poklopilo sa polaskom Broja 1 u školu. Prvi roditeljski je već organizovan dan-dva posle svečanog prijema prvaka. Sedim sva ponosna. Uspela sam prvo dete da održim u životu do polaska u školu! Vau! Još ništa nisam zabrljala, čak šta više – deluje sasvim pristojno to moje čedo. Učiteljica se predstavlja i započinje roditeljski objašnjavanjem kako ovakvi sastanci služe da bi se polemisalo o uopštenim temama. Neće se pričati pojedinačno o nekom detetu, to se radi isključivo na otvorenim vratima... S moje leve strane ugledam dva dignuta prsta. Visoko u zrak, da učiteljica dobro vidi. Čak blago i maše njima. Niske frekvencije, male amplitude. Tek toliko da nervira, da skreće pažnju. Učiteljica zastane u priči, klimne ka glavi na čija je ramena nakačena ta ruka podignuta visoko u vazduh dajući joj reč. Gospođa Mama ustaje (zna ona šta je red kad se razgovara sa učiteljicom!) i ispaljuje pitanje:

„Kakve su mom detetu, XYZ-u, grafo-motoričke sposobnosti?“

Ja zaustavljam dah. Kontam, prebačena sam u paralelni univerzum u kome je glavno pravilo – radi suprotno od onoga za šta te neko zamoli. Čekaj, zar nije pre 13 sekundi učiteljica rekla da neće poimence... Uto se diže i druga Majka. Njena PQR je vrhunska sportiskinja u najavi, pa će zbog treninga morati da izostaje sa časova svakog utorka i petka. Ali samo sa poslednja dva časa.

OK, naučila sam još nešto: u ovom paralelnom univerzumu ne postoji obavezno školstvo.

Učiteljica daje kratke odgovore, ali naglašava da roditeljski nije mesto za ovakve priče, kad se diže treća Mama:

„Da li možemo nešto učiniti povodom ovih zavesa? Baš su ružne, stare, na pojedinim mestima iscepane.“

Ebeš ga, ovoj ne mogu da zamerim da se nije pridržavala učiteljičinog uputstva. Nije pomenula ni jedno dete. Pomenula je zavese.

Priča sa zavesama se razvukla do te mere da se na kraju otrgla kontroli. Sad i ja preterujem! Nije se na kraju otrgla kontroli, već posle dva minuta je vrag odneo šalu. Trebalo je odlučiti ko će da ih šije, gde će to raditi, u kojoj boji da budu zavese. Onda se prešlo na pravna pitanja:

-        Možemo li mi, kao roditelji i fizička lica, da ulažemo u školsku imovinu?

-       Da li će škola možda snositi konsekvence jer koristi fizički rad i materijalna sredstva od osoba koje nisu zaposlene u toj ustanovi?

-     Da li će predlagač Zakona o novim zavesama u učionici I/3 nositi punu odgovornost za kvalitet i teksturu zavesa?

Nekako se usaglasismo oko najvažnijih pitanja iz oblasti zavesa koje će doprineti sveukupnom boljem savladavanju nastavnog plana i programa naših naslednika, tako da je učiteljica ponovo uspela da preuzme glavnu reč:

„Za matematiku će im trebati dve sveske na kocke. Jedna za školski rad, druga za boravak. Iz srpskog isto dve sveske, ali na široke i uske linije. Jedna za školu, druga za boravak…“

Mama Iz Prve Klupe prekida učiteljicu:

„Znači, iz srpskog četiri sveske?“

„Neee…“, učiteljica već pretura po svojim beleškama. Očigledno i njoj više sve zbrkano u glavi od grafo-motoričkih sposobnosti, sportskih aktivnosti i cenzusa za zavese, pa nije sigurna šta je rekla, a šta je trebala reći, “Dve sveske. Na široke i uske linije. Za školu i boravak…“

„Pa to sam i mislila.“, uporna je Mama Iz Prve Klupe, „Četiri sveske. Dve na široke i dve na uske linije.“

To je prvi put u mom životu da sam prisustvovala trenutku apsolutne tišine. Ništa se nije čulo. Kao da su svi čak prestali i da razmišljaju. Logički problem koji je našim moždanim vijugama nametnula Mama Iz Prve Klupe doveo je do toga da svaka ćelija u našim telima odbije da obavlja svoju funkciju. Apsolutna tišina kao kontramera svemu onome što je bilo izrečeno… A onda su tu tišinu narušili zvuci ravnomernih udaraca. Kao tapkanje, blago lupkanje po tvrdoj podlozi. Primećujem da se sve više roditelja okreće ka meni i shvatam da lupam glavom o klupu u bezumnom pokušaju da fizičkim bolom neutrališem psihički bol nastao od gomile gluposti koje sam bila primorana da slušam u prethodnih sat vremena.

Agonija je nastavljena još neko vreme. Postoji neko nepisano pravilo da na roditeljske idu mame i ja sam se trudila (zaista, iz sve snage!) da se pridržavam tog pravila. Ali posle svakog roditeljskog sam dolazila kući i narednih desetak dana samo prepričavala gluposti koje sam morala da slušam, ponosno isticala da sam samo dva puta počela nekontrolisano da se smejem, kukala nad sudbinom moje dece koja idu u isto odeljenje sa decom čiji su roditelji… pa… dosta drugačiji od mene.

Onda je, posle jednog duplog roditeljskog (od 17:30 kod Broja 2, pa teleportovanje u 18:15 na roditeljski kod Broja 1), moja Deblja Polovina lupila rukom o sto i uvela mi zabranu prisustvovanja roditeljskim sastancima.

Od tada je sve bolje. Nemam potrebu za samopovređivanjem, ne znam kakva je intelektualna struktura roditelja dece koja se druže sa mojom, ne prepričavam do iznemoglosti besmislene rečenice. Deblja Polovina ide na roditeljske. On zna kako da ih preživi - prosto ne sluša šta drugi pričaju. Sedne, igra igricu, drema. Kaže da nije jedini tata na roditeljskom. Ima još jedan Hrabri Muž koji je rešio da rizikuje svoj zdrav razum zarad dobrobiti svoje žene.