Zove me Broj 3 da se
pohvali kako je dobro napisala sastav na temu „Moja mama, moj heroj“. Pisala ga
času tehničkog, na brzinu, ali je tako dobro sastavila da je nastavnik srpskog
bio oduševljen. I mora odmah da mi ga
pročita, da i ja budem oduševljena. Čita ona meni, ja se polako topim. Piše sve
u superlativu. Kako sam požrtvovana, kako se trudim, kako sve činim za nju i
njenu braću, kako sam uvek tu za njih. U dobru i u zlu. Da ih utešim i radujem
se sa njima. Plačem sa njima kad ih nešto boli, uživam sa njima u njihovim
pobedama. Kako me ona voli najviše na svetu, kako bi život dala za mene...
I tako, dok se ja polako razlivam po podu, prelazeći u tečno agregatno stanje, ona privodu čitanje sastava kraju i zaključuje:
„Ej, mama, ali ne mislim ja ovo zaista. Ja to samo onako, zbog sastava.“
Нема коментара:
Постави коментар