SAVET RODITELJA

Ja sam oduvek mislila da je Savet roditelja skup predstavnika odeljenja koji nisu dovoljno brzo sagnuli glavu kad je razredna pitala ko bi bio član. Ali, boravak u tom telu me je demantovao. Očigledno su to roditelji koji su tu baš želeli da budu, da se osećaju važnim, da bar u nekom delu svog besmislenog života mogu da se pohvale da su deo vlasti, da imaju moć odlučivanja.

A istina je da nemaju ništa. Samo isprazne priče. Koje ludački žele da podele sa nekim. Da ih neko sasluša, pa makar to bila i ja koja ću prevrtati očima.

Tako sam saznala da preko puta mene sedi mama koja svojim uspehom smatra što je njenom detetu najveća vrednost u životu vera i što on svako veče pred spavanje očita molitvu. Ja sam odmah u glavi imala sliku moje babe: „Ja se svako veče pomolim Bogu pred spavanje. Za sve nas.“ Nikad je nisam pitala ko su „mi“ za koje se molila, jer baba je volela da deli porodicu na omiljene i one koje ne voli. A bila je osvetoljubiva matora veštica, pa pretpostavljam da je neka imena svojih bližnjih ipak preskakala dok je šaputala Svevišnjem na jastuku. Kad sam pričala kući priču o dečaku koji se svako veče moli, jedno od moje dece je mislilo da je „vera“ osoba ženskog pola kojoj taj dečak svako veče nešto čita. Što dosta govori i o tome kako ja vaspitavam moju decu...

Druga mama je završila filozofiju i potrudila se da nam detaljno objasni razliku između „istine“ i „iskrenosti“ i to deklamujući nam definicije različitih učenja i pravaca. Treća mama se nadovezala i objasnila da je ona završila prava. Ali u Americi. Saznala sam da na tom trulom zapadu pravo možeš da studiraš tek kad napuniš 21 godinu, a onda sasvim neočekivano sam bila obogaćena informacijom da postoje ljudi kojima se više puta u životu desilo da sednu na kompjuterskog miša. I polome ga. Jedan tata je smatrao da je izuzetno važno da ceo skup bude upoznat sa rečima pokojnog Vladete Jerotića o obrazu i obrazovanju. I potrudio se da tu zamisao sprovede u delo.

A jedna mama je u srednjoj školi bila pankerka i nosila dve minđuše na jednom uvu. Koje je skinula kad su nastavnici počeli da joj persiraju.

U nekom trenutku je pokušano da se skrene na priču o deci, njihovom ponašanju, oblačenju, upotrebi mobilnih telefona. Ali je pokušaj bio brzo eliminisan i vraćena je tema „Poslušajte šta ja imam da kažem na bilo koju temu koja mi padne na pamet“.

Zaključak? Mi smo svi predivni roditelji i stalo nam je do naše dece i poboljšanja kvaliteta njihovog života, a samim tim i školovanja. I zato sedimo u Savetu roditelja. Da, da, samo zarad naše dece. A malo i zarad naše sujete.