Bili u Italiji na produženom vikendu i tad sam saznala nekoliko korisnih stvari.
Za početak, moja percepcija Italije kao zemlje sunca i mora i vina i „ciao bella“ je pogrešna.
VREME Sleteli u Milano. Napolju hladno. Sunce ne može da se probije kroz oblake. Najbliža morska obala udaljena stotinama kilometara, ali zato su Alpi tu pod nosom. Poseban nivo zbunjenosti su izazvale palme koje su u svakom drugom dvorištu i na svakoj trećoj terasi. Nemaju more, ali imaju palme? Iza tebe obronci Alpa, iznad tebe se leluja palmino lišće. Garderoba za izlazak mi bila ko da me oblačila gospođa Macura lično – gomila slojeva. Potkošulja, majca, dukserica, jakna. Pa ih skidam jedan po jedan kako odmiče dan. Vezujem oko struka, držim u ruci, ubacujem u ranac. A onda po podne polako vraćam jedan po jedan sloj nazad na sebe. Palme iznad mene se lelujaju, sležu ramenima u fazonu – Šta da ti kažem, sestro slatka, zamisli kako je tek nama!
VINO Italijani piju vino bilo kad, bilo gde. U restoranima brze hrane, sedeći na plastičnim stolicama, u jednoj ruci drže parče pice, u drugoj staklenu vinsku čašu. U pekari, dok doručkuju i piju espreso, na stolu pored njih stoji vino i čeka svoj red. Volim ja vino, voli i vino mene, ali mi našu ljubav konzumiramo uz bogatu trpezu i dobro društvo. Jednom smo u nekom kafiću na ulici u po bela dana, nakon šetnje, blago preznojeni, tražili – pivo. Užas na licu kelnerice (kad je razumela našu porudžbinu) je neopisiv. Prvo nas je dva puta pitala da potvrdi našu želju, verovatno misleći da nam je engleski toliko loš da smo pogrešno izgovorili „vino“, a onda nam je donela dva piva, tresnula na sto uz reči – Italian beer!
RECIKLAŽA Moj nervni sistem je bio stalno pod naponom zbog glupave reciklaže. Mozak nikako nije uspevao da procesuira sistem sortiranja đubreta. Svaki put kad bih krenula prema kantama moje sinapse bi doživele kratak spoj. Polovina kuhinje od jedan ipo kvadrat je bila pod opsadom kanti za đubre, što je dodatno podizalo nivo stresa, jer gde god bih se okrenula drmnula bih u neko sredstvo za odlaganje. Žuto za plastiku, sivo za staklo... ili je plavo za staklo, a sivo za nerazvrstani otpad? I džaba uputstvo na stolu! Pročitam, napravim dva koraka, udarim u kantu i već zaboravim gde šta ubacujem. Na kraju sve spakujem u običnu kesu i bacim u kantu na ulici.
JEZIK. Italijani nemaju pojma engleski, ali to ih ne sprečava da se upuste u konverzaciju sa nepoznatim osobama na ulici. Što nije problem ako te nepoznate osobe znaju italijanski. Problem nastaje kad su te nepoznate osobe ja. Pa se dijalog obično svodi na italijansko brbljanje i moje pokušaje da objasnim da ih apsolutno ništa ne razumem.
I za kraj – osoba koja je vezana za mene do kraja njegovog života, misli da sam rasista. I uopšte mi nije jasno otkud mu to, osim što sam jednom, onako usput, možda prokomentarisala kad je krenuo u prodavnicu da vodi računa, jer napolju ima dosta crnaca.
Lepa je Italija i ja bih volela da živim tamo, ali mi je veliki problem što ne shvatam njihov stil života. A i ništa ih ne razumem.
Ciao bella!
Нема коментара:
Постави коментар