UZOR MLADIMA

Bila u kozmetičkom salonu. S obzirom da nisam pravljena po modelu „usta ima, jezik nema“, tokom „seanse“ sam razmenila koju reč i dogodovštinu iz mog veselog života sa devojkom koja je imala tu nesreću da istovremeno mora da čupa moje dlake i sluša moje priče.

Odlazim i ona dobacuje za mnom kako sam je oraspoložila i kako želi da kad poraste bude kao ja. Ja je gledam mladu, veselu, punu života i energije. Gomila još uvek nedosanjanih želja joj blista u očima...

Eh, drago dete, ja SAD želim da budem kao ti.

 

HOUSTON, WE HAVE A PROBLEM

Uvek sam mislila da su devojčice odgovornije, savesnije, disciplinovanije. A onda sam rodila Broj 3 koja se u punom svetlu pokazala kao višestruko veća lenština od svoje braće. Potpuno nezainteresovana da uloži i minimum napora da ispuni obaveze koje su joj nametnute od ovog nepravednog sveta, sebičnih roditelja i okrutnog obrazovnog sistema.

 

Znači, uhvatim je jedan dan i kažem – Hajde da učimo... geografiju!

Ne znam otkud mi baš taj predmet pao na pamet. Valjda proviđenje. Donese knjigu, pitam šta treba da uči. Ona mrtva ’ladna kaže – Od 78. do 102. strane!

-        Lebe mekani, pa to je preko 20 strana! Znaš li nešto?

-        Znam početak.

„Početak“ se očigledno drugačije definiše u njenom i mom svetu... Dakle, dišem duboko, smirujem misli. Ni jedna od tehnika ne pomaže, jer posle prve tri strane pucam i počinjem da držim predavanje:

-        Da li si ti normalna? Zašto si pustila da ti se nagomila? Zašto nisi učila? Zar ti sto puta nisam rekla da učiš? Zar mi nisi govorila da znaš sve? Pa šta da te je pitala prošli čas? Ti ništa ne bi znala. Zar te ne bi bilo sramota? Zar bi ti bilo ok da dobiješ jedan? I šta da te ja sad nisam uhvatila? Ti opet ništa ne bi učila i sutra ako bi te ona pitala, ništa ne bi znala. Sutra imaš geografiju?

-        Da, ali neće da pita.

-        Otkud znaš da neće da pita? Pa čak i da je rekla da će da predaje, uvek može da se desi da se predomisli. Ili da joj ostane vremena posle predavanja, pa da te digne.

-        Neće ni da predaje.

-        Otkud znaš?

-        Jer ćemo imati test.

Samo sam ustala i otišla po kapi valerijane. 

 

Tehničko je nedeljama teram da prepiše lekcije koje je u zaostatku. Znam tog nastavnika, predavao je dečacima, samo će jedan dan da traži svesku i oceni. Ako nije uredna sveska – jedinica. Ako nema sve lekcije – jedinica. Ona klima glavom i – kulira me.

Onda mi dođe u nedelju u 9 sati uveče i kaže:

-        Mama, imamo mali problem... Treba mi sveska iz tehničkog, nemam više mesta za lekcije.

-        Ti sutra pre podne ideš u školu? I sutra imaš tehničko?

-        Da.

-        Ništa, sad je kasno. Ako ti sutra bude tražio svesku, izvini se, reci da si kasno videla da nemaš više mesta u svesci i zamoli ga da te oceni sledeći čas.

-        A, pa to ne mogu. Još prošli čas mi je tražio svesku pa sam ga zamolila da me sačeka za naredni, jer nisam stigla sve da prepišem. A kod njega možeš samo jedanput da tražiš odlaganje. Imaš li neku drugu ideju?

Samo sam ustala i otišla po kapi valerijane. 

Posle sam guglala „knjižare otvorene nedeljom uveče“.

 

Pre neki dan zove Majka:

-        Hej, nikako da stignem da popričam sa tobom. Slušaj, meni i Tati ističu lične karte, pa bi bilo super da nam zakažeš termin u policiji. Znaš ono kako uvek ti radiš, preko kompjutera. Odgovarao bi nam neki termin sutra ili prekosutra najbolje, jer nam lične karte ističu za tri dana.

Pošto mi je kompjuter rekao da je prvi slobodan termin za izdavanje lične karte tek za mesec dana, Mama je samo rekla da joj to ne odgovara i da će se njih dvoje već nekako snaći.

Ja sam u međuvremenu otišla po valerijanu.

Broj 3 je dobila 5 na testu iz geografije i 5 na svesci iz tehničkog. Mama i Tata su dobili nove lične karte. Ja sam prešla na pivo.

MOGLI SMO DA PONESEMO ORAHOVAČU

Bio turnir u Zenici. Nastupao Broj 2. Mi po običaju hteli da idemo da gledamo, ali Vođa Čopora nije mogao (zbog poslovnih obaveza). Posle par neuspešnih pokušaja da nađem saputnike za taj put, setim se roditelja mi.

Od početka do kraja putovanja ja nisam bila sigurna da li mi društvo prave dva penzionera ili dva deteta. Povremeno namćori, povremeno smešni i naivni. Ali stalno meni na oku.

Seli u kola, ja namestila putanju na telefonu i umetnula ga u držač na kolima. Gospođa Mama je primetila da je to veoma korisna stvarčica i da bi i oni trebalo to da imaju. Gospodin Tata je progunđao da ne vidi poentu da to imaju, jer jedino gde idu je do pijace, a putanju do tamo znaju. Onda je ona počela da nabraja šta je sve ponela za put, a on je zavrnuo nosem kao dete i prokomentarisao kako je on predložio da se ponese i flaša orahovače, ali „ona nije dala“.

Pred samu granicu stanem na pumpu i pitam ih da li hoće nešto da im kupim, da li hoće da sednu nešto da popijemo, da izađu da protegnu noge, da odu do toaleta. Samo odmahuju glavom, ni ne odvezuju se. Oni će sedeti u kolima i čekati me. Odem do toaleta, vraćam se, vidim kola, ne vidim Roditelje. Ni u kolima, ni negde blizu. Kola otključana, unutra torba sa parama, dokumentima, na držaču moj telefon, u bravi ključ. Samo fali da na kolima piše: „Izvol’te, uzmite me!“. Pogledam okolo, Roditelji se pojavljuju iza zgrade pumpe:

„Tu smo mi, izašli da protegnemo noge. Ne brini se ništa, držimo mi kola na oku.“

Drže kola na oku? Ona 75, on 78 i drže kola na oku! Pa samo bi to mogli da rade kad bi neko uleteo i okrenuo ključ.

Do kraja puta je izgledalo kao da Mama ne da nikad nije izašla iz zemlje, nego da nikad ni svoju ulicu nije napustila. Mislim da ni jednom kad sam stala nije ubola razlog stajanja.

MAMA „Sada dajemo pasoše?“

JA „Ne, plaćamo putarinu.“

TATA „Sad smo mogli da pijemo orahovaču dok čekamo. Da smo je poneli.“

 

MAMA „Koliko para sad za putarinu?“

JA „Sad uzimamo papirić.“

TATA „Sad smo mogli da pijemo orahovaču dok čekamo. Da smo je poneli.“

 

MAMA „Sad uzimamo papirić?“

JA „Ne, sad dajemo pasoše.“

TATA „Sad smo mogli da pijemo orahovaču dok čekamo. Da smo je poneli.“

 

MAMA „Opet dajemo pasoše?“

JA „Ne, mama, ovo je semafor. Crveno je, morala sam da stanem.“

TATA „Sad smo mogli da pijemo orahovaču dok čekamo. Da smo je poneli.“

 

Kad smo najzad stigli do smeštaja, samo je zaroptala:

„O, hvala Bogu, da mogu najzad da rastegnem noge. Kad nisi htela nigde da staneš.“

Naravno da nisam htela nigde da stanem! Jedini put kad sam stala ostavili su otključana kola sa sve stvarima i izgubili se kao maturanti na ekskurziji.

Onda sam ih odvela na ručak. Na najbolje ćevape u Zenici. Tata je ćutao i jeo, Mama je imala zamerke na veličinu ćevapa, oblik ćevapa, kao i na same ćevape uopšteno. Zatim na lepinju, kao i na izbor sokova. Zamerala je i ljudima za stolom do nas što uz ćevape piju jogurt. Zamerala je Tati što jede i ćuti. Zamerala je meni što postim. I što pričam.

Sledeća stvar u programu moje male ekskurzije bilo je razgledanje grada, sa posebnim osvrtom na glavni hotel u gradu, gde je u toku bila proslava mature. Mama je tražila da stanemo sa strane, da dobro odmeri maturante. Njima nije našla zamerku. Kao ni gradu. Delovalo je da je istrošila sve zamerke za taj dan. Bar sam ja tako mislila, ali je ona uspela poslednjim atomima snage za taj dan da zameri Tati i meni što pijemo pivo iz konzerve, na šta je Tata frknuo da bismo orahovaču pili iz čaša. Da smo je poneli.

U pola 5 ujutru me probudio hodža sa pozivom sa minareta. Koji se čuo, jer su Roditelji insistirali da ostanu otvoreni prozori preko noći. Onda me je u 7 ujutru probudio alarm sa telefona iz njihove sobe koji nikako nije prestajao. Ustanem, odem do njih. Mama leži u krevetu, budna. Pitam čiji je to telefon. Kaže- Tatin.

-        Gde je on?

-        U kupatilu.

-        Zašto ne ugasiš alarm?

-        Ti ćeš.

-        Čekala si da ja ustanem i ugasim alarm koji ti drnda pored glave?

-        Da. Ja ne znam kako se to gasi. A ne zna ni Tata.

Turnir sam provela objašnjavajući Mami osnovna pravila igre: Da, igra se na oba gola. Da, bitno je koji je čiji gol. Ne, ne može suparnički tim da promeni dres. Da, znaju naši igrači da razlikuju suparnički tim bez obzira što su im slični dresovi. Ne, ne može Broj 2 da izađe iz igre, jer se ti plašiš da ti se Unuk ne povredi.

Posle smo seli na ručak i Mama je opet morala da komentariše sve oko nas. Ja sam joj tiho objasnila da svoje mišljenje ostavi za kasnije, jer može neko da je čuje. Ipak, sedimo u restoranu, okruženi ljudima... Pogledala me je preko pljeskavice i objasnila razvlačeći svaki slog:

„Ne brini se. Ne može niko da me čuje, jer pri-čam po-la-ko.“

Tada sam i zvanično odustala.

U povratku, na hrvatskoj granici je carinik tražio da otvorim gepek kako bi proverio da li nosim cigarete ili alkohol. Mama je rekla – Dobro je da nismo poneli orahovaču, sad bismo imali problema. Tata je progunđao – Ne bismo imali problema, do sada bismo je popili.

Jedva čekam da opet idem negde sa njima.

 

 

 

 

MOŽDA RAJ I NIJE TAKO LOŠE MESTO

Prvi put posle godinu dana sam stala ispred Ribnikara. I to samo zato što je Broj 3 izrazila želju da upali sveću. Da nije nje, ja verovatno nikad ne bih više prošla tom ulicom.

Stajali smo ispred ulaza. Ona je gledala u cveće, sveće i slike. Ja sam gledala u nju. Pogrbila se, ostarila za tih par minuta suočavanja sa realnošću. Jedno je bilo čitati vesti na mobilnom i gledati izveštaje na televizoru. Sasvim drugo je stajati ispred te zgrade i videti svojim očima, osetiti bol i suze u vazduhu. Stojim iza nje i želim da je zagrlim, želim da joj kažem da ništa od toga nije istina. U isto vreme i želim da znam o čemu razmišlja i plašim se onoga što se odvija u njenoj maloj glavi. Proklinjem sebe što sam posle toliko vremena popustila njenim molbama i dovela je tu. Duboko u sebi zahvaljujem dragom Bogu što, koliko god sve to bilo potresno za nju, ona i dalje stoji pored mene. Od krvi i mesa, puna života, pitanja, besa i tuge koje u njoj izazivaju pomahnitali hormoni.

Ona stoji strpljivo, čeka da dođe na red da se upiše u Knjigu žalosti. U jednom trenutku okreće se ka meni i kaže:

„Mislila sam da napišem – Možda raj i nije tako loše mesto.“

Ja kažem da to nije baš rečenica za Knjigu žalosti, da to može biti pogrešno shvaćeno... Skuplja usta i odlazi. Idem za njom, pokušavam da je zagrlim i razmišljam kako sam trebala da je pustim da napiše šta god želi, da decu ne treba sputavati.

I što duže razmišljam, ta rečenica mi ima sve više smisla. U ovom ludom svetu, kad ni sama ne mogu da se izborim sa svojim mislima, osećanjima i neizvesnostima, jednoj maloj dečijoj glavi takva rečenica daje sigurnost.

Možda raj i nije tako loše mesto...

DIGITALIZACIJA, VISOKOTEHNOLOŠKI KRIMINAL I JA

Sedim ja i gledam svoja posla kad mi stiže poruka sa verifikacionim brojem za kupovinu u iznosu od 6 evra za neki gift card. Prvo pomislim glupost, greška, onda mi padne pritisak, pa mi skoči, pa odjurim za komp da proverim na aplikaciji, pa ustanovim da je već skinuta određena suma sa mog računa da bi se uplatio netflix i kojekakve igrice. Pa zovem korisnički centar, pa jurim po karticu, pa se saplićem o kuče i muža. Od jednog se razvodim, drugom pretim da ću ga ubiti (nisam baš sigurna kome šta govorim).

Dečko iz korisničkog servisa me pita ona trik pitanja tipa:

Devojačko prezime majke? Ime oca?

Na prvo pitanje znam odgovor, drugo me zbunjuje. Ime mog ili ime oca moje majke? Mislim, da li se dečko drži teme moje majke ili skakuće okolo u nadi da će me zbuniti i otkačiti me? I kakve sve to ima veze sa time što meni neko skida pare sa računa?

Očigledno sam nabola tačne odgovre, jer je dečko blokirao karticu i objasnio mi naredne korake:

„Idite ovih dana, kad Vam bude odgovaralo, do SUP-a. Bilo kog, nebitno.“

Ovih dana kad mi bude odgovaralo? Pa da li je on normalan? Ja se već obuvam i guglam „SUP koji radi 24/7“, gugl izbacuje neke nesuvisle informacije, a dečko nastavlja:

„Oni imaju tu neku službu za internet kriminal. Podnesete krivičnu prijavu protiv NN lica, oni Vam daju neku potvrdu i sa tim idete u bilo koju poslovnicu banke da biste dalje regulisali.“

Dečko očigledno ima afinitet ka neodređenim članovima u srpskom jeziku, pošto ispred svake imenice tura reči kao što su „neka“ i "bilo koja", ali trenutno nemam vremena da mu objašnjavam.

Muž me zaustavlja na vratima, vraća nazad, objašnjava da nema smisla ići uveče u stanicu u 29. novembra, ja mu se kunem da čim se domognem milicije prvo ću da podnesem zahtev za razvod, pa tek onda krivičnu prijavu protiv NN lica koja plaćaju mojim parama da se igraju. On objašnjava da se zahtev za razvod ne podnosi u miliciji, meni opet skače pritisak, pa pada... Kuče odavno pobeglo ispod kreveta. Nije mu problem razvod, ali mu se ne sviđa ideja da ga stavim na onu drugu listu, za odstrel.

Sutradan ranom zorom krenem u najbliži SUP. Do „neke službe za internet kriminal“. Na vratima me dočeka pandur koji na moje objašnjenje odmahuje rukom i kaže:

„Niste prvi, ima ih već bar 50. Idite u sobu 20.“

Ja u šoku – ja sam cirka 51. na redu od ranog jutra? Pitam – Znači, gore je gužva?

On odmahuje rukom – Ma, nema nikoga!

Majke mi, razvešću se i od njega! Ili ga ubiti, nisam još odlučila.

Odem do sobe 20, tamo sedi lik sa nogama na stolu i kucka po mobilnom. Opa, tako izgleda naša služba za borbu protiv internet kriminala? Pokucama, javim se i objasnim u čemu je problem. On me sasluša (prethodno je spustio noge) i postavi mi pitanje koje mu je u tom trenutku bilo najlogičnije:

„Šta ste rekli, šta ste još kupovali pored netflixa?“

Oh, ovaj ne ide na spisak za razvode, nego direkt na onaj drugi! Šta sam kupovala? Ništa ja, brate slatki, nisam kupovala! Ajmo ispočetka. Polako, mada mi pritisak prešao sve granice. Ruka počela da se koči, probada u grudima. On me opet sasluša, klima glavom i pita da li mi je kartica ukradena. Jok, evo je kod mene (mašem mu karticom ispred nosa)!

„Onda idite u Službu za visokotehnološki kriminal. To Vam je u Palati pravde, tamo preko puta bivše autobuske stanice.“

A, ne, sinko, nismo se tako dogovorili! Dečko iz banke je rekao „bilo koji SUP“ (imam i zapisano, sve sam pisala što mi je govorio). Kakva sad Palata pravde? I kakva bivša autobuska stanica? Postoji jedna jedina autobuska stanica, koja nije bivša i preko puta koje je Picin park i Ekonomski fakultet.

I šta ću nego da opet pitam mog drugara Gugla kako da stignem do Palate pravde. Drugar nije izneverio. Stigla do tamo, na prijavnici me upute na Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. Odnosno na šalter gde sedi gospođa koja telefonira i rukom mi pokazuje na kolegu na šalteru do, koji održava umornu glavu samo zahvaljujući tome što je oslanja na ruke. Razumljivo, jer radno vreme mu je od pola 8, a sad je već pola 9. Priđem, objasnim, lik se polako pridigao i tad se za mene otvora potpuno novi svet digitalne Srbije: dobijam prazan papir na kome treba da upišem svojim rečima šta se sve desilo, da to iskopiram u tri primerka („mi ovde nemamo kopir mašinu, ali imaš preko puta“), pa kad vratim on će mi lupiti pečat i sa tim mogu da idem do svoje banke da tražim povraćaj novca.

I tako ja u 21. veku sedim u nekom ćošku Palate pravde i na praznom papiru, hemijskom olovkom pišem izjavu za (pazi sad!) Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, nakon toga idem negde preko puta da sačekam da se otvori fotokopirnica da bih iskopirala moju izjavu u tri primerka i donela da mi se lupi pečat na nju. I to je kratak opis digitalizovane Srbije: U borbu protiv visokotehnološkog kriminala sa hemijskom, kopir-mašinom i pečatom!

Eh, da – naravno da je tog dana od ranog jutra kišilo za sve pare (i pokradene i blokirane na kartici). Tri puta mi noge bile mokre i osušile se. Tri puta guglala najbližu kinesku radnju da kupim suve čarape, pa odustajala.

 

Nisam se razvela, niti sam ubila bilo koga. Čekam da mi izdaju novu karticu („Potrebno je oko 10 radnih dana za izdavanje nove, valjda Vas neće uhvatiti praznici.“). Oh, sestro slatka, hoće, uhvatiće. Jer ja živim u digitalno transformisanoj Srbiji.

 

 

SRPKINJA ANTE PORTAS

Bili u Italiji na produženom vikendu i tad sam saznala nekoliko korisnih stvari.

Za početak, moja percepcija Italije kao zemlje sunca i mora i vina i „ciao bella“ je pogrešna.

VREME Sleteli u Milano. Napolju hladno. Sunce ne može da se probije kroz oblake. Najbliža morska obala udaljena stotinama kilometara, ali zato su Alpi tu pod nosom. Poseban nivo zbunjenosti su izazvale palme koje su u svakom drugom dvorištu i na svakoj trećoj terasi. Nemaju more, ali imaju palme? Iza tebe obronci Alpa, iznad tebe se leluja palmino lišće. Garderoba za izlazak mi bila ko da me oblačila gospođa Macura lično – gomila slojeva. Potkošulja, majca, dukserica, jakna. Pa ih skidam jedan po jedan kako odmiče dan. Vezujem oko struka, držim u ruci, ubacujem u ranac. A onda po podne polako vraćam jedan po jedan sloj nazad na sebe. Palme iznad mene se lelujaju, sležu ramenima u fazonu – Šta da ti kažem, sestro slatka, zamisli kako je tek nama!

VINO Italijani piju vino bilo kad, bilo gde. U restoranima brze hrane, sedeći na plastičnim stolicama, u jednoj ruci drže parče pice, u drugoj staklenu vinsku čašu. U pekari, dok doručkuju i piju espreso, na stolu pored njih stoji vino i čeka svoj red. Volim ja vino, voli i vino mene, ali mi našu ljubav konzumiramo uz bogatu trpezu i dobro društvo. Jednom smo u nekom kafiću na ulici u po bela dana, nakon šetnje, blago preznojeni, tražili – pivo. Užas na licu kelnerice (kad je razumela našu porudžbinu) je neopisiv. Prvo nas je dva puta pitala da potvrdi našu želju, verovatno misleći da nam je engleski toliko loš da smo pogrešno izgovorili „vino“, a onda nam je donela dva piva, tresnula na sto uz reči – Italian beer!

RECIKLAŽA  Moj nervni sistem je bio stalno pod naponom zbog glupave reciklaže. Mozak nikako nije uspevao da procesuira sistem sortiranja đubreta. Svaki put kad bih krenula prema kantama moje sinapse bi doživele kratak spoj. Polovina kuhinje od jedan ipo kvadrat je bila pod opsadom kanti za đubre, što je dodatno podizalo nivo stresa, jer gde god bih se okrenula drmnula bih u neko sredstvo za odlaganje. Žuto za plastiku, sivo za staklo... ili je plavo za staklo, a sivo za nerazvrstani otpad? I džaba uputstvo na stolu! Pročitam, napravim dva koraka, udarim u kantu i već zaboravim gde šta ubacujem. Na kraju sve spakujem u običnu kesu i bacim u kantu na ulici.

JEZIK. Italijani nemaju pojma engleski, ali to ih ne sprečava da se upuste u konverzaciju sa nepoznatim osobama na ulici. Što nije problem ako te nepoznate osobe znaju italijanski. Problem nastaje kad su te nepoznate osobe ja. Pa se dijalog obično svodi na italijansko brbljanje i moje pokušaje da objasnim da ih apsolutno ništa ne razumem.

I za kraj – osoba koja je vezana za mene do kraja njegovog života, misli da sam rasista. I uopšte mi nije jasno otkud mu to, osim što sam jednom, onako usput, možda prokomentarisala kad je krenuo u prodavnicu da vodi računa, jer napolju ima dosta crnaca. 

Lepa je Italija i ja bih volela da živim tamo, ali mi je veliki problem što ne shvatam njihov stil života. A i ništa ih ne razumem.  

Ciao bella!