Prvi put posle godinu dana sam stala ispred Ribnikara. I to samo zato što je Broj 3 izrazila želju da upali sveću. Da nije nje, ja verovatno nikad ne bih više prošla tom ulicom.
Stajali smo ispred ulaza. Ona je gledala u cveće, sveće i slike. Ja sam gledala u nju. Pogrbila se, ostarila za tih par minuta suočavanja sa realnošću. Jedno je bilo čitati vesti na mobilnom i gledati izveštaje na televizoru. Sasvim drugo je stajati ispred te zgrade i videti svojim očima, osetiti bol i suze u vazduhu. Stojim iza nje i želim da je zagrlim, želim da joj kažem da ništa od toga nije istina. U isto vreme i želim da znam o čemu razmišlja i plašim se onoga što se odvija u njenoj maloj glavi. Proklinjem sebe što sam posle toliko vremena popustila njenim molbama i dovela je tu. Duboko u sebi zahvaljujem dragom Bogu što, koliko god sve to bilo potresno za nju, ona i dalje stoji pored mene. Od krvi i mesa, puna života, pitanja, besa i tuge koje u njoj izazivaju pomahnitali hormoni.
Ona stoji strpljivo, čeka da dođe na red da se upiše u Knjigu žalosti. U jednom trenutku okreće se ka meni i kaže:
„Mislila sam da napišem – Možda raj i nije tako loše mesto.“
Ja kažem da to nije baš rečenica za Knjigu žalosti, da to može biti pogrešno shvaćeno... Skuplja usta i odlazi. Idem za njom, pokušavam da je zagrlim i razmišljam kako sam trebala da je pustim da napiše šta god želi, da decu ne treba sputavati.
I što duže razmišljam, ta rečenica mi ima sve više smisla. U ovom ludom svetu, kad ni sama ne mogu da se izborim sa svojim mislima, osećanjima i neizvesnostima, jednoj maloj dečijoj glavi takva rečenica daje sigurnost.
Možda raj i nije tako loše mesto...
Нема коментара:
Постави коментар