SREĆNA NOVA ŠKOLSKA GODINA

 

Broj 3 je ustala malo posle 6, sva srećna što sutra kreće u školu. I odlučila da mi da sat vremena fore da odspavam pre nego što krenemo u zajedničku akciju SvečanoSpremanjeZaŠkolu.

Na osnovu rasporeda časova koje je učiteljica poslala spakovale smo ranac. Onda smo ustanovile da je sutra  utorak, a da smo mi u rasporedu gledale ponedeljak. Raspakovale ranac i ubacile sveske za utorak. Zarezale olovke, složile bojice. Shvatila da joj se ne sviđa ta ljubičasta pernica, pa smo sve prebacile u roze. Do ručka je suzila izbor garderobe na 3 opcije.

U međuvremenu je učiteljica tražila da joj dostavimo čije dete će uzimati užinu, čije ručak, a čije i jedno i drugo. Onda sam napisala detaljnu poruku učiteljici objašnjavajući joj na osnovu dijagrama i grafikona koje sam izradila preko vikenda (uz ogradu da još uvek postoji mogućnost izmene satnica odlaska u školu Brojeva 1 i 2)  kada će Broj 3 ostajati na ručku, kad će užinati, a kad će ostajati samo na časovima. Dobila poziv od učiteljice. Nije mnogo vikala.

Moja Deblja Bračna Polovina je odlučio da oglasi prodaju naše jedine veš mašine bez mog znanja (mada je on ubeđen da sam klimnula glavom kad je predložio tu izvanrednu ideju).

I sad čekamo potencijalne kupce, dok Broj 3 veselo skakuće po kući i urla:

„Srećna nova školska godina!“

 

Još uvek razmišljam koga da spucam u glavu. Pa da na miru dočekam ponoć, 1. septembar i srećnu novu školsku godinu.

ŠKOLSKI RINGIŠPIL

Počinje školska godina!

Inače bih joj se radovala. Kao svaka brižna, osećajna i puna ljubavi majka, uvek se radujem početku školske godine, jer ću tako, bar na par sati, biti oslobođena ovih derišta koja mi skaču po ganglijama poslednjih par meseci.

Međutim, korona je učinila svoje i uspela je da mi uništi i ove dane koje tradicionalno provodim u zanosu ustreptale tinejdžerka pred prvi sastanak.

Pošto je odlučeno da škola mora početi 1. septembra, jer smo (fala Bogu i preporukama KŠ) uspeli da zaravnimo krivu, počele su da stižu poruke na viber grupe roditelja.

Ringišpil u mojoj glavi je svečano otvorila učiteljica Broja 3 sa anketom da li želimo da nam deca nastavu pohađaju u školi ili online. Još pita! Odmah sam udarila glas i za praćenje nastave u školi i za potrebu za boravkom. Onda je stigla anketa za Broj 2. Bez razmišljanja, isti odgovor (da pohađa nastavu u školi, a ako imaju upražnjeno mesto u boravku, ja bih bila rada da ga pošaljem. Jest da je velik, ali naguraćemo ga nekako).

Ponovo se oglasila učiteljica Broja 3 i blago ubrzala ringišpil. Ako smo kliknuli da hoćemo boravak, potrebno je da donesemo potvrdu iz firme da ne radimo od kuće. Na moje glupo pitanje: Možemo li proslediti potvrdu u e-obliku?, dobila sam kratak i jasan odgovor. Ne. Oj, digitalizovana Srbijo među šljivama! Sutradan je stiglo novo ubrzanje: Moramo da javimo tačnu satnicu kad ćemo dete uzimati iz boravka. Povukla sam ručnu i potrudila se da u odgovoru ne napišem šta tačno mislim o njihovim igrarijama. Jer nam je učiteljica jasno stavila do znanja da im je haos i da se još uvek ništa ne zna i da su svi opterećeni i zbunjeni. Za razliku od mene, na primer. Kod mene je sve jasno. Eto, pošto sam popunila anketu za dva (od tri) deteta sad je dovoljno samo da čekam da mi jave kad će da idu, gde će da idu, kako će da idu. Pa da onda mogu da se organizujem. U zavisnosti od svog posla. Ali, što bih se ja nervirala?

Tog dana stigla je poruka i od razrednog Broja 1: ići će u školu svake druge nedelje, isključivo pre podne. One nedelje kad ne ide u školu, imaće online nastavu. Eto, ništa lakše! Jednog sam štiklirala (nisam morala čak ni anketu da popunjavam), i ostaje mi samo da čekam trust mozgova šta će da odluči za ono dvoje.

Popustila sam ručnu i tad je stigla anketa za Broj 1. Da li će da sluša nastavu u školi ili online? Otkud sad to? Zar ne ide prvo anketa, pa za njom model po kome će dete ići u školu? Ovi nešto obrnuli? Ringišpil je počeo da se vrti u suprotnu stranu i ja budala pomislim da su ljudi shvatili da je bolje da nam (kao u normalnom društvu) prvo objasne šta podrazumeva nastava u školi, pa da nas tek onda anketiraju. Umesto da zaključim ono što se vidi i iz aviona-da su svi totalno sluđeni i da lupaju glavom o zid. I da, na neki suludi način, ti udarci odzvanjaju u mojoj glavi.

Posle par dana je stiglo novo pojašnjenje modela nastave za Broj 1:

 

Ja sam bila malo zbunjena. Zar nije bilo nedelju dana u školi, nedelju online? I isključivo pre podne? Al, ajd sad, da ne cepidlačim.

Predveče je stigla nova poruka, koju mi je Broj 1 prosledio uz gunđanje kako on više ništa ne kapira.

 

Osećala sam se kao da sam upala na snimanje „Slagalice“: karo, pik, tref, tref? Pik, herc, herc, karo?

Nekako u to vreme je stigla i poruka od razrednog Broja 2, sa objašnjenjem da će se smenjivati nastava u školi i online nastava na dnevnom nivou (jedan dan u školu, jedan dan online). Ali, dobićemo detaljnije informacije posle veća u petak. Više nije mogla da pomogne nikakva ručna.

Đole Balašević je počeo da urla u mojoj glavi „Ma daj okreni taj ringišpil...“.

Za Broj 3 je upravo stiglo detaljno uputstvo. U pdf formatu! Oj, Srbijo, ipak si digitalizovana, čak i među šljivama. Još uvek nemam hrabrosti da ga otvorim. Ne znam koja će mi dobitna kombinacija izleteti iz tog pdf skočka.

 

Jednom su pitali moju tetku šta radi kad počnu da joj se preklapaju gosti na slavi, kad počne da dolazi druga tura, a prva još nije otišla. Ona je slegla ramenima i izjavila kako prosto uzme čašicu rakije, sedne u neki ćošak i pusti ih da se sami snalaze.

Poslušaću je. Sići ću sa ovog sado-mazo ringišpila, uzeti čašicu rakije i pustiti moje Brojeve da se sami snalaze u Srbiji među šljivama.

 

 

 

LET HIM GO... OR NOT?

 

Otišao Broj 2 na pripreme. Neću pisati o tome koliko sam se dvoumila da li da ga pustim zbog ove pandemije. Neću pisati kako sam maksimalno koristila odlazak na pripreme kao uslov pri ucenjivanju da bih pokušala koliko-toliko da ga ukalupim u model deteta kakav ja želim da bude (a ne onaj model u koji je stasao). Neću pisati ni o procesu pakovanja, kad me je zaprepastio maksimalnom fokusiranošću i pedantnošću (što očigledno pokazuje da može da se potrudi kad su u pitanju stvari koje su mu značajne).

Pisaću o danu kad smo ga pratili. I danu posle...

Izvojevao da se krene pola sata ranije na mesto sastanka do koga nam treba 10-15 minuta lagane vožnje. Gledam ga u retrovizoru kako ubacuje stvari u gepek, zatvora gepek i onda ostaje zamrznut par sekundi u pozi duboke koncentracije. Na njegovom licu jasno čitam ozbiljno razmišljanje i preispitivanje, dok mi do ušiju samo dopire glasić Broja 3 koja sa zadnjeg sedišta pevuši pesmu u čast što će se na nedelju dana osloboditi jednog člana porodice. Onda ga gubim iz vida, jer ponovo otvara gepek, pretura po stvarima, zatvara gepek i već u sledećem trenutku gura glavu kroz moj prozor:

„Ej, daj mi ključeve od stana. Izgleda da sam zaboravio mobilni.“

Mobilni? Od svih nebitnih stvari u njegovom životu (gaće, čarape, šampon, četkica za zube...), on zaboravi jednu od dve koje mu jedine znače (druga su kopačke).

Nisam se ni parkirala kako treba, on je već istrčao iz kola i odjurio ka skupu sebi sličnih oblika života (naglo poluizraslih, bubuljičavih tinejdžera sa znojnim žlezdama koje rade preko svojih kapaciteta). Onda se na naše povike vratio da uzme sa betona mobilni koji mu je ispao iz džepa. Pa opet odjurio. Pa se opet vratio da uzme svoje stvari. Torbu je ostavio među gomilu ostalih torbi, ranac je bacio na drugi kraj parkinga. Posle toga ga gubim iz vida. Stojim i čekam hoće li se ponovo pojaviti, udostojiti me pozdrava. Uzalud...

Deca prilaze svom prtljagu i gomila torbi se smanjuje, dok ne ostane samo njegova. Po koju on ne dolazi.

Ranac stoji na drugom kraju parkinga. Društvo mu pravi prtljag deteta koji očigledno ima isti sistem vrednosti i odgovornosti kao i Broj 2.

 Posle nekog vremena shvatam da više nema smisla da stojim i naizmenično gledam u usamljene stvari Broja 2, dok mi Broj 3 vrišti na uvo da krenemo već jednom plašeći se da ćemo, ako duže budemo ostali tu, neko pogrešiti i vratiti nam Broj 2.

I onda ga ugledam. Ide nasmejan ka meni, mlati zdravstvenom knjižicom u ruci, dok Broj 3 pada u duboki očaj i poslednjim naporima svog malenog (ali žilavog) tela, pokušava da me povuče ka kolima tražeći da se bar zaključamo iznutra, ako već ne stignemo da pobegnemo. Pitam ga da li planira da nosi prtljag ili da ga ja vraćam kući. Smatra to dobrom pošalicom, ali mu ne pada na pamet da ga ubaci u autobus. Pitam ga šta će mu knjižica u ruci. Tu se malo zbunio. Nekoliko trenutaka me je gledao, pokušavajući valjda da dokuči šta se krije iza tog pitanja. Onda je pogled prebacio na svoju ruku i zadržao ga par trenutaka na dokumentu koji je držao. Na kraju se njegov osmeh po kome je tako prepoznatljiv ponovo razlio preko celog lica:

„A, to! To nije moje!“

„Nego?“

„Ne znam. Dao mi trener. Neko mu dao, pa je on meni rekao da čuvam, jer sam ja kapiten.“

„Čekaj, da rezimiramo. Neki roditelj je smatrao da je njegovo dete debil koji ne može da vodi računa o knjižici i zato je dao treneru da je čuva? A onda je trener odlučio da tu odgovornost prepusti još većem debilu? S kim ja tebe puštam na pripreme!?“

I dalje ne skidajući osmeh, slegao je ramenima i pitao šta znači „rezimiramo“.

Slegla sam i ja ramenima i na brzinu odmerila argumente „za“ i „protiv“ opcije da ga ipak ubacim u kola i vratim kući.

Čujemo se sutradan. Trener je otišao do susednog mesta kod zubara, zbog strahovite zubobolje.

„Pa vi ste sami?“

„Da!“

„Niko vas ne čuva?“

„Ja čuvam. Trener je mene ostavio za glavnog dok on nije tu.“

Istovremeno imam dve vrteški u glavi:

-          Ko je veći debil: Broj 2 (koji misli da može da obuzda 22 svoja vršnjaka, a ne može ni samog sebe), trener (koji misli da je Broj 2 sposoban za bilo šta) ili ja (što sve ovo dopuštam)?

-          „Za“ i „protiv“ argumente opciji da sednem u kola i odem po njega

Nakon završetka razgovora, objasnila sam Broju 3 (koja je čula deo razgovora), da trener vodi bezobraznu decu da im se vade zubi. Jedan bezobrazluk – jedan zub. Broj 3 je presrećna. Zna dobro svog brata i čvrsto je ubeđena da njemu već fali pola donje vilice.

 

ELVIS PRISLI KORONA VREMENA

 

Stojim na kasi u jednom supermarketu i ispred očiju mi, kao po običaju, promiču zbirni brojevi na kasi. Bem mu miša, svaki put kad krenemo da kupimo neku sitnicu za ručak, na kraju provlačim karticu na iznos koji odgovara mesečnoj potrošnji obližnje kasarne. Jest da u kući imam hordu večito gladnih hobita, ali što je mnogo, mnogo je. Gledam kako krajnja vrednost neumitno raste i razmišljam kako ćemo opet morati da radimo rebalans kućnog budžeta. Brate, nesposobni smo da raspolažemo sopstvenim novcem kao gradska vlast našim!

Deblja Polovina pakuje stvari koje su prošle kroz kasirkine ruke i više telepatijom nego šapatom mi daje znak da pogledam ko je u redu iza nas. Pošto sam ustanovila da je iznos na kasi prešao sumu koju bi nam za ručak naplatili u jednoj osrednjoj kafani, odvajam pogled od iste i usmeravam ka osobi iza nas. Eh, prepoznaj osobu u doba korone! Pa meni je bilo teško da povežem lica ljudi sa mestima i vremenom i kad nismo nosili maske, a kamoli sad!

Ali, nije mi trebalo dugo vremena. Odmah sam prepoznala taj vragolast osmeh u očima, onaj isti koji je imao dok nam je objašnjavao kako je ovo najsmešniji virus ikada i kako bi trebalo da skoknemo do Milana. Znam da on nije kriv za sve što nam se dešava u poslednjih pola godine, ali jeste sigurno personifikacija ovog suludog vremena, ovih bezumnih naredbi i odluka zbog kojih se osećam kao na klackalici: Malo je policijski čas, malo može derbi. Malo nema okupljanja, malo hajmo svi na izbore.

Osećam kako mi nokti rastu i kako mi se diže gornja usna da bi se ukazali zubi (na svu sreću ispod maske, pa to ne vidi Večiti Vragolan koji već počinje da razmenjuje doskočice sa pretežno ženskim okruženjem). Moja Deblja Polovina me svojim gabaritima sprečava da skočim na grkljan Veseljaku i u sve jačem kokodakanju ustreptalih predstavnica mog pola osećam kako se diže vlažnost u prostoriji.

Vrištala bih da mogu, ali me vaspitanje u tome sprečava (a i maska). Koliko glupe možemo da budemo?

Bračni Drug, manevrišući prepunim kolicima kupljenih namirnica, uspeva da me izgura ka izlazu.

Sela sam u kola. Bračni Drug ćuti, svestan da će se, kao u američkim filmovima i pravosuđu, sve što kaže iskoristiti protiv njega. Skidam masku i otvaram prozor da bih došla do daha. Iz kola pored nas izlazi gospodin da pomogne svojoj gospođi koja prilazi sa kolicima. Izdaleka mu dovikuje:

„Znaš koga sam srela? Nećeš verovati!“

I kreće da objašnjava kako joj je Veseljak iz čista mira prišao i rekao:

„Crna ženo, šta će ti toliko kisele vode?“

Meni opet skače pritisak dok čujem kako se ona veselo kikoće. Znači, nepoznata osoba ti je prišla i pokazala nedostatak osnovnog vaspitanja time što je počela da komentariše sadržaj tvojih kolica? I ti umesto da ga opaučiš tom tašnetinom zbog koje ti se uveliko krivi kičma, ti počinješ da se topiš i kokodačeš od sreće, jer ti se obratio lik koji na televiziji objašnjava da ljudi sa plavim očima potiču od vanzemaljaca.

Njeno kokodakanje je naravno, bili praćeno opet povećanjem vlažnosti, ali ovaj put izvor nije bila ona, već njen životni sapatnik. Koliko glupi muškarci mogu da budu?

Sedim kući i u pauzi rebalansa budžeta i usvajanja plana novih dijeta kojima planiram da podvrgnem sebe i određene članove svoje porodice, razmišljam o sebi i svom okruženju. Možda sam ipak ja luda i glupa? Kad se svi pale na Nasmejanog osim mene, možda onda nije problem u njima, nego u meni? 

Možda sam ipak ja onaj ludak koji vozi u suprotnom smeru i gunđa na ostale učesnike u saobraćaju.

U svakom slučaju, ja i dalje ne mislim da je ovaj virus smešan, pa makar mi Večiti Vragolan platio i šoping u Milanu.