ANKETA

Subota po podne, vreme odmora. Zvono na vratima remeti idiličnu atmosferu porodičnog vikenda. Naravno da kuliramo. Mi uvek kuliramo zvono na vratima, ako ne očekujemo nikoga. Ali, osoba sa druge strane prekidača je izuzetno uporna. Zvoni par puta za redom. Pa opet. E, pošto je svojim slatkim prstićima prešla granicu mog strpljenja (i lenjosti), uspela je da debelo uleti na teritoriju moje namćorosti. A kad neko uspe da probije sve barijere koje sam postavila i bez pasoša i mog ličnog odobrenja upadne u tu zonu, mora da se suoči sa posledicama. Skidam lance i katance sa Onog Gena koji me svrbi ispod kože, a dobila sam ga u nasledstvo od svog pećinskog pretka. Osećam se kao medved iz zoološkog vrta kome se posle dobrog i obilnog obroka strovalila pijana budala u kavez. Neću da ga pojedem, samo ću se malko poigrati sa nesrećnikom. Ustajem iz udobnosti svoje fotelje, lenjo prelazim preko dnevne sobe i hodnika. Navlačim prijatan osmeh na lice (oh, kad bi osoba sa druge strane znala šta znači taj osmeh...) i otključavam vrata. 

S druge strane ulaznih vrata me dočekuje poluzatupasti izraz lica... pa hajde da je nazovemo „gospođa“ (sa malim „g“, naravno. Ne može me neko buditi iz popodnevne dremke i očekivati da koristim pravila lepog ponašanja i srpskog pravopisa). Pitam (najljubaznije što mogu) šta je tako hitno da je morala toliko da zvoni. 

Anketa.

Anketa, leba ti?

Ostavila mi dan ranije papir sa obaveštenjem zakačen na vrata, pa je danas došla da me intervjuiše.

Ohoho! Koliko materijala za podjebavanje mi je dala samo u jednoj rečenici!!!

Odmah krenem od prve informacije-zakačila obaveštenje na vrata? A što ne u poštansko sanduče?

Njen odgovor me obara s nogu-sigurnije je zakačiti na vrata, nego ubaciti u poštansko sanduče.

Pa gde si sele, devojano mlada svih onih dana kad mi je pritisak na maksimumu a debljina živaca na minimumu? Za takvim bezobraznim, a tupavim osobama vapi moj organizam u nedostatku klasičnih sredstava za smirenje!

I sad ja krenem sa njom u raspravu o sigurnosti poštanskih sandučića. Ona se upeca ko som kapitalac onomad mom stricu na cenker. Uletela u zamku ko glupi brkajlija. 

’Bem mu miša, sve one horde poštara mi ostavljaju kojekakve račune u sanduče, muče se da uguraju papire i omanje pakete kroz onaj uski prorez. A sve vreme rešenje u vidu ogromnih ulaznih vrata im pred nosom! Posle nekog vremena mi postane dosadno natezanje u igri „poštansko sanduče-vrata“, pa pređem na sledeći nivo: O čemu se tu zapravo radi?

Moje domaćinstvo je izabrano da učestvuje u anketi koja se radi pred probnu anketu popisa stanovništva.

E to je bio trenutak kad sam ja poprimila njen izraz lica. Kaj? Ali, zaista, ozbiljno-KAJ? Šta sam ja? Predgrupa predgrupe „Lepa Brena & Slatki greh“? A onda je moj mozak krenuo da radi i obrađuje informaciju. Uh, ovaj nivo igrice ima gomilu podnivoa. Od čega da krenem?

Krenem od podnivoa koji se prirodno nametnuo kao prvi. Dubok uzdah, delujem kao da sam se predala:

„OK, o kakvoj se anketi tačno radi?“

„Pa sve piše na papiru koji sam Vam ostavila.“

„Onaj papir od juče? Što ste okačili na vrata, a ja ga nisam našla?“

Ona klima glavom, a ja osećam da moram biti oprezna, jer će me ponovo vratiti na prvi nivo (poštansko sanduče-ulazna vrata).

„Dobro, dajte da pročitam.“

„Pa ostavila sam Vam ga juče.“

„Ali ja ga nisam našla... Dajte mi drugi.“

„Nemam sad kod sebe.“

Brate... Ovo postaje naporno. Kao kad Broju 3 pokušavam da objasnim da ako na digitalnom satu piše 07:58, to ne znači da je 7 sati, već skoro 8.

U svakom slučaju, skontam da je jadnica jedna od horde članova vladajuće partije i da su joj dali uzaludni posao za koji će dobiti neku crkavicu, a zbog čega će im ona biti večno zahvalna i zaokruživati ih na svim sledećim izborima. A takve šeme i takve ljude baš ne volEm. I dok sam smišljala na kakvu muku da je stavim, odnosno koje sledeće pitanje da je postavim, ona mi se namesti ko francuska sobarica:

„Zavod za statistiku sprovodi ovu anketu i potrebno je samo par minuta Vašeg vremena da mi odgovorite na neka pitanja...“

„Oh, pa ja ne mogu tek tako da odgovaram na pitanja bilo koga.“

„Imam ja i identifikacionu karticu... A i to nisu lična pitanja, već uopštena-datum rođenja, da li ste zaposleni... Nije da Vam tražim matični broj ili broj lične karte.“

Ajde! Nit pokaza identifikacionu karticu, nit pokaza trunku inteligencije! Datum rođenja i podatak o zaposlenosti nisu lični podaci?

Narednih pola sata sam je ispreskakala pitanjima tipa: Zašto baš ja? (Odgovor koji me je oborio s nogu: Eto, svi me baš to pitaju!). Na moje ponovljeno pitanje ona je dala identičan odgovor. Ali to me nije sprečilo da joj održim predavanje o načinu anketiranja, o prvim rečenicama koje treba reći ispitaniku, pristupu sprovođenja ankete (mada baš nemam blagog pojam o toj tematici). Ali očigledno ni ona nema pojam ni o anketiranju, a ni o tome zašto i kako je baš moje „domaćinstvo“ izabrano.

Onda je otišlo još jedno 15-ak minuta na moje iživljavanje jer je sirotica za Zavod za statistiku upotrebila izraz „firma“. Lepo rekoh-francuska sobarica. Sama potura guzu.

U par navrata je pokušala da me uputi da za odgovore na sva pitanja mogu da se raspitam ako okrenem broj telefona koji je ona ostavila na onom papiru (koji je zakačila na vrata). Čak sam se tad i odobrovoljila i  pokušala da joj objasnim da je to neizvodljivo pošto nemam u posedu taj papir. DŽABA. 

Kako se ovaj Medved već umorio od igrica sa „pijanom budalom“, rekoh:

„Znate kako, kad budete imali opet to obaveštenje, ostavite mi ga sa Vašim brojem telefona. Ja ću ga pročitati, pa ću Vam javiti kad mi odgovara da dodjete. I, naravno, ovaj put taj papir ostavite u sanduče.“

Povratak na priču o poštanskom sandučetu ju je, očigledno izbezumio, jer je prosiktala:

„Znate šta, Vi možete i da odbijete da učestvujete u anketi.“

„Mogu?“, trepnula sam dva puta u stilu MM, „Pa onda-odbijam.“

Rekoh i zatvorih vrata.

Pre neki dan videh u novinama da od 1. aprila kreće probno anketiranje za popis stanovništva, pa ovim putem želim da se obratim svim anketarima kojima može da padne na pamet suluda ideja da mi ometaju vikend idilu- Neću da budem ni predgrupa predgrupe, niti samo predgrupa. Ja mogu biti samo Lepa Brena. 

Dakle, pamet u glavu svi padobranci i pijane budale- Ovaj Medved će primiti u svoj dom samo zvaničnog službenika Zoološkog vrta u kome obitava. Možda.