KAD STOPALO ZABOLI

Počela da me boli noga. Stopalo, da budem preciznija. Bez ikakvog razloga. Niti sam pala, niti udarila. Ni uganula. Nema ni nekih vidljivih znakova-niti ima crvenila, podliva, nadutosti. Sve izgleda kao da sam osoba željna pažnje. 

Željna pažnje ili ne, počela sam da šepam. Bol je bio ponekad tako jak da nisam mogla da savijem stopalo da bih se obula. Kad mi je pukao film i postalo svejedno kako će me gledati stručna lica, pokupim se i odem kod lekarke. Opšte prakse. Koja me odmah prosledi na ortopediju (verovatno se dvoumila između ortopedije i psihijatrije, ali sam očigledno delovala prilično uverljivo dok sam opisivala bol). Pošalje ona mene na Banjicu uz reči:

„Oni su dežurni, verovatno Vas neće primiti, ali probajte.“

Odem tamo, posle tri šaltera stignem do nekog lekara koji na hodniku, onako usput sasluša moju tužnu priču, odmeri me, proceni da imam sve udove na mestu i oduva me:

„Mi samo primamo teške traume, Vi dođite u sredu pre podne, tada radi specijalista za stopala, pa nek Vam to pogleda.“

„Specijalista za stopala?“, ne znam da li sam to naglas rekla, ali mi je delovalo da me ovaj baš onako pravi jednom ovećom domaćom životinjom koja se odaziva njakanjem, „U sredu?“

„Da.“, on se već okreće od mene.

„Ali danas je četvrtak.“, samo što nisam počela da plačem.

„Da.“

„Pa šta ja da radim do srede?“, već osećam kako raste očaj u meni.

„Šepajte.“, reče medicinski radnik i ode. Da nemam zakasnele reakcije na ljudski bezobrazluk i da me nije bolela noga, mislim da bih ga šepnula u glavu. Ali on je već nestao među teškim traumama...

I tako sam ja šepala do srede. U međuvremenu našla vezu u Domu zdravlja koji mi je uradio rendgen stopala. I dokazao da sam osoba željna pažnje-stopalo savršeno. U sredu odem do ortopedije na Banjici i saznam da ZAISTA postoji specijalista za stopala. Koji me je takođe oduvao kao i njegov kolega:

„Ovde je sve u redu što se mene tiče. Ovo nije za ortopediju, verovatno je Vama to od vena.“

Odem kod moje lekarke koja mi zakaže pregled vena za mesec dana. Ja sam tad već bila u fazonu-OK, navikla sam već da šepam. Usput objašnjavam Dragom kad i gde imam zakazano (sva ponosna što sam iz prve, bez zamuckivanja, rekla naziv klinike). On me gleda začuđeno:

„Klinika za dermatovenerologiju? Šta ćeš ti na klinici za lečenje kožnih i polnih bolesti?“

Ja onda ukapiram da se „varikolog“ ne čita „venerolog“ i da nije bitno kako ja čitam naziv klinike, već kako doktorka piše. Kako li ja izgledam prosečnom medicinskom radniku? Dođem, požalim se na bol u stopalu, a ona me pogleda i pomisli-sifilis, garant! Već više iscrpljena od bola, od toga da me ljudi gledaju kao ludaju, slegnem ramenima i kažem:

„Pa, dobro, kad već imam zakazano, nek mi pogledaju mladeže.“

Dočekam nekako i taj datum (do tad je već bol prestala sama od sebe) i odem na Kliniku. Sačekam red na šalteru, predam uput, sestra pogleda i kaže:

„Vi ste zbog vena?“

„Da.“

„Pogrešno su Vam zakazali.“, frknu onaj uput kroz prozorče. Već sam se spremala da pitam da li može neko mladeže da mi pogleda. Ili da mi uradi test na sidu. Jbg, kad sam već tu, bar nešto da odradim, da se ne kaže da sam dolazila za džabe.

„Idite u sobu 8, pitajte da li hoće da Vas prime.“

Da ne detaljišem, primili su me (ipak na Klinici za kožne i polne bolesti imaju i ambulantu za bolesti vena!), uvalili mi gomilu lekova i objasnili da uzrok bola koji sam osećala ne spada u njihovu nadležnost. 

Kao što rekoh, bol je prestala, a ja sam odustala od daljih obilazaka specijalista. Jer sam svesna-sledeća stanica je psihijatrija.