GOSPOĐA ZA PRIMER

 
Vraćam se pre neki dan s posla. U autobusu blizu mene sedi gospođa u godinama. Priča sa poznanicom koju je slučajno srela baš u tom autobusu. Preselila se. Sada je bliže svom sinu i ćerki. Priča o unucima. Jedan je završio fakultet, drugi studira, treći je još uvek u srednjoj školi. Nedostaje joj muž koji je umro pre tri godine, a deluje kao da je „otišao“ pre tri meseca...

Obučena u komplet (blejzer i suknja), svilene čarape, cipele sa malenom štiklom. Kosa uredno pokupljena u ležernu, ali ipak elegantnu punđu. Lice čisto i glatko, sa jedva primetnom blagom šminkom. Nije pogrbljena kao većina njenih vršnjakinja. Ima taj neki stav, to držanje. Gospođa za primer. Osoba kakva bih ja volela da budem kad postanem baba, a znam da neću moći nikad. U prvom redu jer ne podnosim svilene čarape. I ne znam da pričam odmereno, bez da mlatim rukama. Zahvaljujući genetici, nikad neću imati glatku kožu lica...

Izašla je na mojoj stanici. Oslanja se na štap dok hoda. Polako, više kao da pleše u ritmu lagane muzike skrenula je u moju ulicu. Osećala sam zavist. Nikad neću biti kao ona. 

A onda se desilo... Prvo je to bio zvuk kao udaljena grmljavina i dosta dugo moj mozak nije mogao da spoji ono što je bilo očigledno, ono što su mu i moje uši i moje oči signalizirale. Gospođa je krenula da uvlači sekret iz svih šupljina u glavi, a zatim je projektil izbacila kroz svoja blago našminkana usta na sred ulice.

Tad sam znala da sigurno nikad neću biti kao Gospođa za primer. I da to nije samo zbog svilenih čarapa.

ŽVAKA

Danas sam se dva puta u prevozu uhvatila za šipku za koju je neko zalepio žvaku. Da budem preciznija-uhvatila sam se za žvaku. Za prvi put imam opravdanje. Jednostavno, nisam je videla. Za drugi put nemam opravdanje. 

Sedela sam u autobusu i veći deo puta sam razmišljala kako moram paziti da se opet ne uhvatim za isto mesto. Taj unutrašnji monolog je izgledao nešto kao:

„Pazi na žvaku, pazi na žvaku. Kad budeš ustajala, moraćeš da se uhvatiš za šipku, ali hvataj niže da ne bi opet dodirnula žvaku...Pazi na žvaku, pazi na žvaku... Jaaaooo, vidi i ovaj jadni čovek je uhvatio! Pazi na žvaku, pazi na žvaku. Evo je stanica, vodi računa. Kad budeš ustajala, uhvati niže šipku. Pazi na žvaku... Uh, koja gomila izlazi napolje, da se ja polako spremim. Pazi na žvaku, pazi na... Izlazim! E do moga!!!“

Što bi rekla moja deca-imam memoriju zlatne ribice.

PLAFON

Koliko mene nervira plafon u dnevnoj sobi!

Godinama ga gledam. Ispucao kreč, neravnine koje su nastale usled rušenja zida između dnevne sobe i kuhinje, pojava prvih znaka prljavštine (ona ružna sivo-braon nijansa). Povrh svega, imamo onaj gipsani rad iznad lustera koji mi se nije sviđao ni kad smo se uselili, ali za koji su mi tad objasnili da će njegovim uklanjanjem doći do narušavanja statike zgrade (u svoju odbranu imam da kažem da sam tad bila u poodmakloj trudnoći i pod žešćim dejstvom pobesnelih hormona, tako da sam samo počela da plačem, saosećajući sa jadnom zgradom i na kraju pristala da ostavimo taj užas na plafonu).

I nikako da krenemo u krečenje dnevne sobe, jer sve kao čekamo da nam sine neka genijalna ideja za neku polupregradu koja će vizuelno odvojiti dnevnu sobu od kuhinje. Pregrada koja bi stajala na mestu gore pomenutog srušenog zida. Usput mi je neka ptičica došapnula da spuštanjem plafona mogu ubiti dve muve jednim udarcem: oslobodiću se gipsanog rada i dobiću savršeno ravan plafon. Čaša meda ište čašu žuči? Sami ne možemo da spuštamo plafon (neka priča sa karatavanom), tako da bi nas tuđa pomoć izašla oko 500-800 evra. Plus pola kile nervnih završetaka.

Oduzmi, saberi (mada smo malo šta imali da sabiramo), izračunali smo da ćemo para za spuštanje plafona i postavljanje „vizuelne pregrade“ imati za jedno 17 godina i da smo osuđeni na neravan i ispucao plafon, prljave zidove i gipsani rad oko lustera.

Sve dok meni prošli četvrtak nije prekipelo. Vidim, lepo je vreme za vikend i pomislim - hajde da okrečimo dnevnu sobu na brzaka. Tek toliko da zamažemo nepobitne dokaze višegodišnjeg življenja naše mnogočlane porodice. I krenusmo u jednodnevnu akciju.

Kupili materijal, ispomerali i prekrili najlonom stvari i obukli staru garderobu.

Prvo su pukle merdevine. Na pola druge ruke premaza plafona pukla je i drška za jarca. Broj 1, kao najviši u porodici je preuzeo odgovornost oko plafona. Ali ni on nije mogao četkom da dohvati plafon, ma koliko poskakivao na nekim portabl sobnim merdevinama (da li sam pomenula da se glupi plafon nalazi na visini od preko 3 metra u odnosu na pod?).

Pri vraćanju stvari na mesto Deblja Polovina je uspeo da nogom tresne u kauč. E sad, možda neko može za njega reći da je polovičan i da nekad neke stvari ne istera do kraja. Ali kad treba sebe da povredi, tu je maher.

Bol u prstu na nozi nije prestajao ceo vikend. U međuvremenu se rana zagnojila i pojavio se otok. U ponedeljak je otišao kod lekara. Primio tetanus, počeo terapiju antibioticima i svako jutro ide na previjanje. U japankama, naravno, jer mu sva ostala obuća izaziva dodatan bol. Jutarnja temperatura je u vidu jednocifrenog broja, pa pretpostavljam da će uskoro da se razboli. Uprkos antibioticima.

Sedim u dnevnoj sobi posle naporne radne nedelje i ma koliko se trudila pogled mi povremeno odluta ka plafonu i onom poluokrečenom delu. Pa skrene ka gipsanom radu iznad lustera.

Koliko me nervira taj plafon!

ANKETA

Subota po podne, vreme odmora. Zvono na vratima remeti idiličnu atmosferu porodičnog vikenda. Naravno da kuliramo. Mi uvek kuliramo zvono na vratima, ako ne očekujemo nikoga. Ali, osoba sa druge strane prekidača je izuzetno uporna. Zvoni par puta za redom. Pa opet. E, pošto je svojim slatkim prstićima prešla granicu mog strpljenja (i lenjosti), uspela je da debelo uleti na teritoriju moje namćorosti. A kad neko uspe da probije sve barijere koje sam postavila i bez pasoša i mog ličnog odobrenja upadne u tu zonu, mora da se suoči sa posledicama. Skidam lance i katance sa Onog Gena koji me svrbi ispod kože, a dobila sam ga u nasledstvo od svog pećinskog pretka. Osećam se kao medved iz zoološkog vrta kome se posle dobrog i obilnog obroka strovalila pijana budala u kavez. Neću da ga pojedem, samo ću se malko poigrati sa nesrećnikom. Ustajem iz udobnosti svoje fotelje, lenjo prelazim preko dnevne sobe i hodnika. Navlačim prijatan osmeh na lice (oh, kad bi osoba sa druge strane znala šta znači taj osmeh...) i otključavam vrata. 

S druge strane ulaznih vrata me dočekuje poluzatupasti izraz lica... pa hajde da je nazovemo „gospođa“ (sa malim „g“, naravno. Ne može me neko buditi iz popodnevne dremke i očekivati da koristim pravila lepog ponašanja i srpskog pravopisa). Pitam (najljubaznije što mogu) šta je tako hitno da je morala toliko da zvoni. 

Anketa.

Anketa, leba ti?

Ostavila mi dan ranije papir sa obaveštenjem zakačen na vrata, pa je danas došla da me intervjuiše.

Ohoho! Koliko materijala za podjebavanje mi je dala samo u jednoj rečenici!!!

Odmah krenem od prve informacije-zakačila obaveštenje na vrata? A što ne u poštansko sanduče?

Njen odgovor me obara s nogu-sigurnije je zakačiti na vrata, nego ubaciti u poštansko sanduče.

Pa gde si sele, devojano mlada svih onih dana kad mi je pritisak na maksimumu a debljina živaca na minimumu? Za takvim bezobraznim, a tupavim osobama vapi moj organizam u nedostatku klasičnih sredstava za smirenje!

I sad ja krenem sa njom u raspravu o sigurnosti poštanskih sandučića. Ona se upeca ko som kapitalac onomad mom stricu na cenker. Uletela u zamku ko glupi brkajlija. 

’Bem mu miša, sve one horde poštara mi ostavljaju kojekakve račune u sanduče, muče se da uguraju papire i omanje pakete kroz onaj uski prorez. A sve vreme rešenje u vidu ogromnih ulaznih vrata im pred nosom! Posle nekog vremena mi postane dosadno natezanje u igri „poštansko sanduče-vrata“, pa pređem na sledeći nivo: O čemu se tu zapravo radi?

Moje domaćinstvo je izabrano da učestvuje u anketi koja se radi pred probnu anketu popisa stanovništva.

E to je bio trenutak kad sam ja poprimila njen izraz lica. Kaj? Ali, zaista, ozbiljno-KAJ? Šta sam ja? Predgrupa predgrupe „Lepa Brena & Slatki greh“? A onda je moj mozak krenuo da radi i obrađuje informaciju. Uh, ovaj nivo igrice ima gomilu podnivoa. Od čega da krenem?

Krenem od podnivoa koji se prirodno nametnuo kao prvi. Dubok uzdah, delujem kao da sam se predala:

„OK, o kakvoj se anketi tačno radi?“

„Pa sve piše na papiru koji sam Vam ostavila.“

„Onaj papir od juče? Što ste okačili na vrata, a ja ga nisam našla?“

Ona klima glavom, a ja osećam da moram biti oprezna, jer će me ponovo vratiti na prvi nivo (poštansko sanduče-ulazna vrata).

„Dobro, dajte da pročitam.“

„Pa ostavila sam Vam ga juče.“

„Ali ja ga nisam našla... Dajte mi drugi.“

„Nemam sad kod sebe.“

Brate... Ovo postaje naporno. Kao kad Broju 3 pokušavam da objasnim da ako na digitalnom satu piše 07:58, to ne znači da je 7 sati, već skoro 8.

U svakom slučaju, skontam da je jadnica jedna od horde članova vladajuće partije i da su joj dali uzaludni posao za koji će dobiti neku crkavicu, a zbog čega će im ona biti večno zahvalna i zaokruživati ih na svim sledećim izborima. A takve šeme i takve ljude baš ne volEm. I dok sam smišljala na kakvu muku da je stavim, odnosno koje sledeće pitanje da je postavim, ona mi se namesti ko francuska sobarica:

„Zavod za statistiku sprovodi ovu anketu i potrebno je samo par minuta Vašeg vremena da mi odgovorite na neka pitanja...“

„Oh, pa ja ne mogu tek tako da odgovaram na pitanja bilo koga.“

„Imam ja i identifikacionu karticu... A i to nisu lična pitanja, već uopštena-datum rođenja, da li ste zaposleni... Nije da Vam tražim matični broj ili broj lične karte.“

Ajde! Nit pokaza identifikacionu karticu, nit pokaza trunku inteligencije! Datum rođenja i podatak o zaposlenosti nisu lični podaci?

Narednih pola sata sam je ispreskakala pitanjima tipa: Zašto baš ja? (Odgovor koji me je oborio s nogu: Eto, svi me baš to pitaju!). Na moje ponovljeno pitanje ona je dala identičan odgovor. Ali to me nije sprečilo da joj održim predavanje o načinu anketiranja, o prvim rečenicama koje treba reći ispitaniku, pristupu sprovođenja ankete (mada baš nemam blagog pojam o toj tematici). Ali očigledno ni ona nema pojam ni o anketiranju, a ni o tome zašto i kako je baš moje „domaćinstvo“ izabrano.

Onda je otišlo još jedno 15-ak minuta na moje iživljavanje jer je sirotica za Zavod za statistiku upotrebila izraz „firma“. Lepo rekoh-francuska sobarica. Sama potura guzu.

U par navrata je pokušala da me uputi da za odgovore na sva pitanja mogu da se raspitam ako okrenem broj telefona koji je ona ostavila na onom papiru (koji je zakačila na vrata). Čak sam se tad i odobrovoljila i  pokušala da joj objasnim da je to neizvodljivo pošto nemam u posedu taj papir. DŽABA. 

Kako se ovaj Medved već umorio od igrica sa „pijanom budalom“, rekoh:

„Znate kako, kad budete imali opet to obaveštenje, ostavite mi ga sa Vašim brojem telefona. Ja ću ga pročitati, pa ću Vam javiti kad mi odgovara da dodjete. I, naravno, ovaj put taj papir ostavite u sanduče.“

Povratak na priču o poštanskom sandučetu ju je, očigledno izbezumio, jer je prosiktala:

„Znate šta, Vi možete i da odbijete da učestvujete u anketi.“

„Mogu?“, trepnula sam dva puta u stilu MM, „Pa onda-odbijam.“

Rekoh i zatvorih vrata.

Pre neki dan videh u novinama da od 1. aprila kreće probno anketiranje za popis stanovništva, pa ovim putem želim da se obratim svim anketarima kojima može da padne na pamet suluda ideja da mi ometaju vikend idilu- Neću da budem ni predgrupa predgrupe, niti samo predgrupa. Ja mogu biti samo Lepa Brena. 

Dakle, pamet u glavu svi padobranci i pijane budale- Ovaj Medved će primiti u svoj dom samo zvaničnog službenika Zoološkog vrta u kome obitava. Možda.