ŽVAKA

Danas sam se dva puta u prevozu uhvatila za šipku za koju je neko zalepio žvaku. Da budem preciznija-uhvatila sam se za žvaku. Za prvi put imam opravdanje. Jednostavno, nisam je videla. Za drugi put nemam opravdanje. 

Sedela sam u autobusu i veći deo puta sam razmišljala kako moram paziti da se opet ne uhvatim za isto mesto. Taj unutrašnji monolog je izgledao nešto kao:

„Pazi na žvaku, pazi na žvaku. Kad budeš ustajala, moraćeš da se uhvatiš za šipku, ali hvataj niže da ne bi opet dodirnula žvaku...Pazi na žvaku, pazi na žvaku... Jaaaooo, vidi i ovaj jadni čovek je uhvatio! Pazi na žvaku, pazi na žvaku. Evo je stanica, vodi računa. Kad budeš ustajala, uhvati niže šipku. Pazi na žvaku... Uh, koja gomila izlazi napolje, da se ja polako spremim. Pazi na žvaku, pazi na... Izlazim! E do moga!!!“

Što bi rekla moja deca-imam memoriju zlatne ribice.