LOKACIJA JE TO

Agenti za nekretnine će vam uvek reći da su tri osnovna kriterijuma pri kupovini nekretnine: lokacija, lokacija i lokacija. Tog svetog trojstva smo se i mi, kad smo kupovali stan, pridržavali ko moj deda plota. Kupili stan koji je blizu centra, a ipak u mirnom kraju gde preovlađuju porodične kuće. Ono na šta nismo računali je blizina stadiona omiljenih beogradskih fudbalskih klubova, pa nam se postulat LokacijaLokacijaLokacija par puta godišnje obije o glavu. Kao što se meni desilo juče.

Elem, krenem ja kući sa posla, gde me je mučki zadržala šefica pola sata preko mog, ugovorom propisanog radnog vremena. Napolju divno vreme: hladno, vlažno, oštar mokar sneg mi se zabada u oči, uši i nos. Ne mogu da nađem rukavice za koje sam ubeđena da sam ih to jutro ubacila u ovu Sport Bili torbu koju vučem svugde sa sobom. Bar sam pri pretrazi našla kišobran. Kome se pokvario mehanizam pa se stalno zatvarao. Što je predstavljalo dodatnu odbranu od snega, ali mi je smanjivalo vidno polje i time dovodilo do krajnje neugodnih susreta sa banderama, drugim ljudima i automobilima. 

Priđem Slaviji i primetim kolonu tramvaja duž cele Nemanjine, a bogme i Beogradske ulice. Vidim da je cela Slavija blokirana, odlučim da put nastavim peške. Navikla već na haos po gradskim ulicama čim krene nešto da pada o’zgo, krenem da tabanam prema svom toplom domu. Otvaram kišobran, on se zatvara, izbegavam bare i bandere, mladiće sa pivskim flašama u rukama, po kojeg specijalca... I dalje mozak neće da mi prihvati lepo spojene poluinformacije koje mu oči šalju kad nisu zablokirane kišobranom. A onda sam lupila u ceo kordon čika sa štitovima, šlemovima i pendrecima i shvatila da je nemoguće da su izvedeni da bi čuvali trotoar od snežnih nanosa i da je krajnje vreme da pozovem Službu za trenutno dobijanje ispravnih informacija, odnosno Moju Deblju Polovinu:

„Šta će specijalci na Slaviji?“

„Jao, da... Danas je utakmica.“

Upala u baru i uspela da pokvasim čarape kroz fucking waterproof čizme. Upala u tramvaj prepun navijača koji je oscilovao i u pravcu y (levo-desno) i z (gore-dole) ose. Zaglavila se na Autokomandi i tad pukla totalno. Izašla iz tramvaja sa hordom navijača, odbila se o još jedan kordon milicije zahvaljujući kome sam katapultirana u pravom smeru. Stigla na Lokaciju promrzla, mokra, gladna i besna. Usput ispuštala neartikulisane zvuke na račun sporta, snega, gradskog prevoza i navijača. Sve u svemu, dosta podsećala na Kruelu de Vil kad je nadmudre kojekakve životinje.

Kad mi je glas prešao iz kevtanja u graktanje, objasnila sam Mojoj Debljoj Polovini da moramo da se selimo. Negde na periferiju. Bar da znam zašto dolazim kući po mraku. On je odmah izvukao prezentaciju koju čuva za ovakve prilike i objasnio mi da nemamo pare za selidbu. Čak šta više, nemamo ni za paštetu da je mažemo na leba. Zatim je sve začinio zvanično dostupnim podacima o lošoj prolaznosti naših klubova u bilo kojim takmičenjima, čime je potkrepio svoje tvrdnje da se ovakvi događaji retko kad dešavaju. Još ređe se poklapaju sa kolapsom na gradskim ulicama usled snežnih padavina. 

Na sve to je Broj 2 počeo da nariče i urla jer mu je Otac upravo uvredio Tim za koji bi on dao i dušu i telo. Jer, Tim je nepobediv. To što su se sudije, strane agenture i vladari iz senke urotili protiv Tima da bi i na taj način udarili na majčicu nam Srbiju... I da – Kosovo je Srbija! Ali to je već neka sasvim druga priča...