EKSKURZIJA

Otišao nam Broj 1. Da upozna bolje svoju domovinu. Da oseti čari najbolje stvari srpskog školstva-ekskurzije. Zahvaljujući kvalitetnom kadru koji upravlja njegovom školom, njegova generacija do 8. razreda nije bila ni na jednoj ekskurziji. Tako da je ovo putovanje izazvalo emocije jače nego kad predstavnik crnogorskog naroda dobije muškog potomka posle 4 ćerke u nizu. 

Broj 1 je pred ekskurziju bilo bolestan. U životu nisam videla disciplinovanijeg bolesnika. Pio je puno tečnosti, odmarao se, dremao, čak je povremeno puštao i mobilni iz ruke. Sve u cilju da prezdravi dovoljno da dobije saglasnost RoditeljaPriučenihLekara da može krenuti na taj zahtevni put. 

Druga stvar koja me je fascinirala bila je skoro nemačka disciplinovanost učenika pri polasku. Dakle, u 7,30 je bilo dogovoreno okupljanje, a u 8,00 polazak. Toliko dece sam ispratila na kojekakve rekreativne, zimovanja i izlete i uvek se kasnilo sa polaskom bar 15 minuta. Sad su sva deca u 7,40 bila u autobusu, ustreptali ko penzioneri pred miting podrške Miloševiću.

I treća stvar koja me je ostavila bez teksta je apsolutna transformacija moje uvek slobodoumne mame u prestrašenu babu. Kako će njen omiljeni unuk od svojih 180 cm visine na kojima je ravnomerno raspoređeno 80 kg žive vage preživeti taj put? Pa idu čak dole do Niša! Pola dana provode u autobusu! Pa sutradan umesto da odmaraju od napornog puta mučitelji u vidu vodiča puta i razrednih starešina ih cimaju do Đavolje varoši. A tek treći dan... Umesto da pravo idu kući, zastaće da vide Žiču i obići će Šumarice. I šta će oni tamo da jedu? Napolju je hladno... kud ih vode po ovakvom vremenu? Šta ako nazebe?

Onda sam ja duboku udahnula i objasnila joj neke stvari. Da li je ona svesna da nam je država spala na toliku veličinu da je peške možeš obići? Da je čisto bacanje para što plaćamo autobus za tu ekskurziju, kad smo deci mogli dati bicikle pa nek ispedalaju taj put. I kako joj nije palo na pamet da kuka nad mojom strašnom sudbinom kad sam (čak mlađa nego njen unuk sada) išla na ekskurziju radnog naslova „Putevima AVNOJa“? Ja sam rasla u mnogo većoj državi nego moja deca sada i te godine smo obišli sve tadašnje republike SFRJ osim Slovenije i Makedonije. Mada, da ne grešim dušu, možda smo i svratili do ove prve, ali s obzirom na njenu veličinu nismo ni primetili da smo je prešli. Kad se setim Plitvičkih jezera (i neugodnog susreta sa učenicima bratske nam Hrvatske republike), slapova Une, Jajca, Foče (hotel prepun nas i premorenih kamiondžija koji su pola noći proveli pokušavajući da nas umlate ne bi li malo odspavali). Obavezne Šumarice gde su nam podeljene knjižice i tim činom smo zvanično postali članovi Omladinskog saveza Komunističke partije... nečega. Obilazak Žiče i Studenice, da se pokaže kako u jednoj komunističkoj zemlji ipak postoji sloboda veroispovesti. Moja majka je tad tvrda srca bila. Ko Majka Jugovića, hrabro se suočila sa svojom sudbinom i u veselju provela par dana sa jednom obavezom manje. Ali sad, kad joj se unuk lomata po bespućima majčice nam Srbije, njoj puca srce i kuka ko narikače na seoskim sahranama.

Za to vreme mi dobijamo šture informacije od našeg mrguda:

         - Bili smo do logora u Nišu. I posetili smo... neku crkvu.

        - Ovi oko mene nepotrebno troše kiseonik u autobusu na urlanje i muziku.

        -  Bilo mi je zagušljivo u diskoteci, otišao sam u sobu.

        -  Dobro mi je. U suštini.

        -  Ovi iz sobe me nerviraju dok igraju igrice. Prešao sam u drugu sobu.

        -  Pakujem se. Krećemo. U Žiču.

Mi se trudimo da izvučemo od njega da li želi da ga dočekamo ili bi tako nešto ostavilo večni ožiljak na njegovoj pubertetskoj duši. Takođe, pokušavamo da doznamo da li bi više voleo da naručimo picu ili pljeskavicu u čast njegovog povratka. On mumlja nešto nepovezano, potpuno zaposednut zverima poznatim kao Hormoni.

Stvarno ne znam na koga je. Ja sam uvek bila jedna vesela, otvorena, druželjubiva i nadasve pričljiva osoba. Evo, ako ne verujete, pitajte moju mamu. Samo morate sačekati da joj se Unuk vrati sa mučilišta.