Pošto radim u centru grada, svaki dan prolazim pored nemalog broja prosjaka. I nikad im ništa ne udelim. To su sad neki moji principi, jer čvrsto verujem da će te pare završiti ili u njegovoj veni ili u džepu lokalnog gazde prosjaka.
Juče sam rešila da budem humana. Dobra
duša, štono bi se reklo. Jer, po prvi put neko nije ispružio ruku ka meni i
tražio pare, već me pitao da li mogu da mu kupim nešto za jelo. E, to je
konkretna molba! Ja produžim, svratim u najbližu prodavnicu hrane (piceriju) i
kupim jedno ogromno parče pice. Nosim ja to parče, a srce mi veće od njega bar
tri puta. Dečko stoji tamo gde sam se i mimoišla sa njim. Musav, masne kose,
odeća visi sa njega. Stanem ispred njega i pružim kutiju.
On me belo pogleda,
zavuče ruku u džep, izvuče neke pare i kaže:
„Neka, sad sam krenuo da kupim nešto da
jedem.“
Ja gurnem onu kutiju sa picom još bliže ka
njemu i kažem:
„Ne moraš da kupuješ, ja sam ti kupila.
Evo ti.“
On odmahne glavom:
„Neka, hvala, ne volim picu.“
Stajala sam sa onom kutijom još neko
vreme, gledala kako odlazi, šokirana njegovim odgovorom.
Ne voli picu???!!!
Postoji li neki tinejdžer koji ne voli
picu?
Prosjak vegan? Novače Đokoviću, ti li si?
Nema mi druge, kad sledeći put osetim
poriv da budem milosrdna, kupiću brokoli. Ili artičoke?
Нема коментара:
Постави коментар