STOLICA

Moj deda je bio sakupljač. To mu je bio hobi. Kao što neki ljudi skupljaju marke, značke, salvete, tako je i moj deda sakupljao SVE. Dobro, ne baš sve. Voleo je kabaste stvari. Prođe pored kontejnera, vidi da je neko bacio sto. Fali noga, ali nema veze – sto deluje dobar. I sve što je navukao držao je ravnomerno raspoređeno po celom dvorištu. Tako da je okruženje u kome sam rasla dosta podsećalo na ambijent Kusturičinih filmova.

Da ne bude zabune, deda nije bio Ciganin. Niti je imao i promil ciganske krvi. Niti je sakupljene stvari koristio u bilo koje druge svrhe osim da ih razbaca po celom dvorištu. Ništa od toga nije ni pokušao da popravi, a kamoli da upotrebi. Sve je imalo etiketu „možda zatreba za nešto“, a da niko, pa čak ni deda nije zaista verovao da će nam ikad išta od toga zatrebati.

Moj tata i stric su donekle nasledili taj gen. Malo modifikovan babinim dnk materijalom. Oni su većinom skupljali stvari koje bi našli na reci ploveći čamcem. Pluta veslo – njih dvojica skaču u ’ladni Dunav da ga pokupe. Mada obojica imaju po dva motora svako na svom čamcu. Ali.. Who knows?Možda zatreba za nešto. Najbolje od svega – sve nađene stvari su skladištili na čamcima. Čak i makaze za živu ogradu koje su našli na Konjskom ostrvu su ostavili na jednom od čamaca. Za šta bi im koristile, niko nije siguran. Možda ako ih pozovu u veliku akciju sređivanja Velikog ratnog ostrva?

Ali, u celoj toj sakupljačkoj filozofiji desila se greška u kodu. Jedna stolica. Nađena na Lidu. Odbačena, nasukana, usamljena. Donešena u dvorište koje je taman bilo raščišćeno od rezultata dedinih osvajačkih pohoda na lokalne deponije. I tako je ta stolica stajala poslednjih deceniju ipo na sred travnatog dela i služila kao spomenik dedinog hobija. Verovatno. Pošto za svoju prvobitnu namenu (sedenje) nije mogla da služi, jer je bila sva raspadnuta.

Pre neki dan sam je ugledala. Blizu ograde. Ostavljena na panju isečenog hrasta.

Pošto su se tata i stric najzad oslobodili hrasta, ali ne u potpunosti, pa sad muku muče sa panjem i korenjem istog, pomislila sam da je i stolica deo neke njihove sumanute ideje za uspešnije oslobađanje od ostataka zavičajnog drveta. Ipak, radoznalosta je bila jača pa sam ipak mog muškog roditelja priupitala za funkciju stolice.

„A! To je tvoj stric krenuo da je baci, pa ga mrzelo da ide do kontejnera.“

Razrešenja velikih misterija se tako često nalaze u sitnicama...

VASKRŠNJA RADIONICA

Pre neki dan mi moja deblja polovina pošalje sliku iz vrtića

sa molbom da ja budem predstavnik naše Porodice na tom skupu.

Ja sam se borila koliko sam mogla. Čak sam predlagala da taj dan Broj 3 uopšte ne ide u vrtić, ne bismo li izbegli taj nemili događaj.

Ja sam osoba koja je apsolutno antiumetnički nastrojena. Dela velikih ruskih pisaca su za mene samo uludo utrošene reči i papir. Pikaso je trebao biti matematičar (akcenat na geometriju), ali zbog tadašnjih društvenih prilika nije mogao da se iskaže u toj oblasti. Pa je prolupao i svoju tajnu strast ocrtavao gde god je stigao.

Pored toga, totalno me izluđuje ideja da vaspitači/učiteljice/nastavnici smatraju za potrebno da me prisile da se družim sa svojim detetom. Ja ću se igrati (ili se neću igrati) sa mojim potomcima onda kad ja hoću, na način na koji ja hoću.

I sad ja treba da oslikavam uskršnje jaje u vrtiću! Moš misliti! Niti imam dara niti mašte za tako nešto. Ali šta ću? Obećala Dragom. Obećala Broju 3.

Pojavim se tačno u šesnaest nula nula. Vrtićka soba prepuna roditelja (većinom su dolazili u paru-mama i tata). Navukli materijala za narednih 10 godina da oslikavaju jaja. Ja izvučem iz tašne jedno drveno jaje i neke zlatne šljokice u tubi (ostalo neutrošeno od prošlog Uskrsa).

Da ne dužim, sela sam pored porodične manufakture koja je za tih sat vremena proizvela jedno osam šarenih jaja. Različite boje. Neka su bila u vidu zeke (uskršnjeg, naravno), neka su bila na štapiću. Sa ušima, bez ušiju, sa očima, sa mašnama, sa šljokicama, umotani u til ili sličice...

Moje ćera (umetnica na mene!) je odmah prionula na posao i drveno jaje ofarbala u žutu boju, a onda mu ocrtala oči, nos i usta sa zlatnim šljokicama. Pošto smo ustanovile da žuta nije baš najbolja podloga za zlatnu i nakon što smo dokazale da se šljokice ne lepe za drvo (mada odlično prijanjaju za ljudsku kožu), rešile smo da pozajmimo materijal od okolnih roditelja.  I na kraju smo napravile najružnije jaje. Viking tranvestit. Sa viškom usta, crvenkasto-braon obrvama i nacrtanim plavim srcem na zadnjici.

PENZIONERKA

Kozmetičarka koja me je do skoro čerupala je otišla na zasluženo trudničko i ja sam ko siroče ostala sama na ulici da nalazim novu „čupačicu“. Pošto sam ja poznata kao osoba kojoj je jedan od najvažnijih kriterijuma pri izboru bilo čega, lokacija (odnosno blizina mestu stanovanja), rešila sam da nastavim seanse uređivanja svog tela u najbližem kozmetičkom salonu.

Pozovem, zakažem, odem. Skinem se, legnem na pokazan mi krevet i prepustim se mučenju u cilju ulepšavanja.

U istoj prostoriji, na krevetu do mog, već leži druga gospođa i vibrira jerbo je uključena u struju u cilju smanjivanja celulita, obima struka i debljine novčanika. Ja se malo presaberem: jesam li na pravom mestu ili sam zalutala u neku državnu bolnicu? Pošto jedino mesto za koje znam gde se podrazumeva da svi imaju pravo i mogućnost da te vide golu (ili makar polugolu) je neka od zdravstvenih ustanova diljem drage nam naše zemljice. Eh, dobra stara vremena kad na onkologiji u bolničkoj sobi, pred ostalih 5 cimerki, doktor pregleda moje dojke! Ili kad u Frontu držim otvorena vrata od tuš kabine i hodnika, jer nema svetla u kupatilu, a bubašvabe vole mrak...

Ne, ova gospođa koja me upravo maže voskom sigurno ne prima platu preko budžeta. Ali vodi salon kao da je pekla zanat u nekoj od klinika: svi goluždravi u istoj prostoriji. Ja se kao trudim da budem opuštena. Ipak je ovo 21. vek, žene smo, nije mi prvi put da se krečim pred nekim ko mi nije muž.

Na pola bezazlene priče o izborima (šta bi se drugo pričalo prethodnih mesec dana), između dva cimanja traka sa mojih butina začuh pitanje od moje mučiteljice:

„Da li ste Vi u penziji?“

Mislim, jesam ja žena u godinama, majka tri maloletna deteta, žena jednog uveliko punoletnog detata. Ali ipak daleko od penzije. Bacim brzi pogled ispod miške ka mojoj cimerki. Deluje starije od mene, koliko mogu da provalim dok ona osciluje u ritmu struje koja joj prolazi kroz masne naslage. I prosto zaključim da je pitanje upućeno njoj.

Nastaje trenutak tišine. Ni ja ni cimerka ne odgovaramo. Kozmetičarka ponavlja pitanje. Opet bez odgovora. Kako dati do znanja Vibrirajućoj da treba da odgovori? Rešim da preuzmem stvar u svoje ruke i shvatajući da je najbolji način da skrenem pažnju na mene, upitam:

„Mene pitate?“

„Da.“

Da? DA??!!! D-A!! Kako čudno izgovara „ne“...

Par trenutaka sam zapanjena. Par sekundi informaciji treba da nađe mozak. Pola minuta treba mozgu da obradi pristiglu informaciju. Ova ozbiljno MENE pita da li sam JA u PENZIJI? Kuku!!!

Kiselo se osmehnem i prošapućem:

„Pa nisam toliko stara!“

A ona će na to:

„Ne, ne, nikako... Samo... Možda ste se rano zaposlili.“

Koliko rano, leba ti? Čim sam završila predškolsko? I to na radnom mestu sa beneficiranim radnim stažom? Čuj nju!!

Ja još naivno furam svoju prirodnu boju kose. Kao, nemam puno sedih. A žena baci pogled na moje noge i zaključi da sam matora. Jedno je sigurno - od sad ne nosim više suknje.