BANKE

Rešila ja da budem žena 21. veka i s tim u skladu sednem i pažljivo proučim primamljiv poziv na sajtu moje banke da se prijavim za aplikaciju on-line plaćanja računa.

Nakon svih ovih godina bivstvovanja među predstavnicima svoje vrste, moram priznati da sam stekla fino mišljenje o mojim intelektualnim sposobnostima. Međutim, moj IQ ipak nije mogao da najbolje definiše šta se tačno nudi i u moru izraza i pojmova sličnog i primamljivog značenja (naknada/provizija, plaćanje/transakcija, promotivni period, preko/do 3 meseca) ja sam se izgubila i rešila da prihvatim ono što mi je bilo najlogičnije. I što mi je najviše odgovaralo. A to je da ću, umesto čekajući u redovima da bih platila račune (plus proviziju), sve to raditi u toplini doma svoga (bez provizije).

Odem u banku, odčekam 45 minuta i objasnim šta hoću gospođici sa vrtoglavo visokim štiklama i napućenim usnama. Ona klimne glavom i krene da kuca. Što je trajalo sve ukupno 2 minuta. Ali onda je počela da štampa. Što je trajalo bar 30 minuta. Od potpisivanja me je zabolela ruka, od nošenja potpisanih primeraka su me zabolela leđa i noge. Dobila papira ko da ću da osnujem novu državu, a ne da pređem na e-plaćanje.

Dođem ja u toplinu doma svoga, aktiviram aplikaciju, krenem da plaćam račune, kad ono... eto ti ga na, traže proviziju! Pa nisam se zato valjda borila! Nisam zato ratovala i postala nosilac bankarske spomenice za on-line plaćanje. Kakva bre provizija? Odem opet na njihov sajt, pročitam sve u vezi toga, zaključim da sam ja u pravu, a da oni bezobrazno pokušavaju da mi izvuku 10 po 10 dinara.

Opet odem u banku, odčekam 45 minuta i objasnim moju nedoumicu i razlog mog besa mladiću sa bubuljicama. On objašnjava, ja ga gledam i sve nešto kontam da sam se preračunala i da ipak nisam osoba sa zavidnim intelektualnim sposobnostima. Jer ga ništa nisam razumela. Priča on kao da čita sa njihovog sajt. Naknada...Provizija... Ne više od tri u toku meseca... Više od tri u toku meseca... Bez naknade. Tačno pet puta sam ga saslušala pa onda njemu objasnila onako kako sam ja shvatila. Na kraju sam odustala i rezignirano rekla da ću ugasiti onda račun kod njih. Ne mogu dopustiti da moje finansije vode ljudi koje ništa ne razumem (pri čemu imaju bubuljice na licu, a ja 40 i kusur godina u zadnjici). I još mi uzmu proviziju/naknadu za to.

Odem u drugu banku. Tu sam čekala 45 sekundi. Ne zato što su ekspeditivniji, nego zato što su ukapirali da hoću da otvorim račun kod njih. Opet gospođica sa vrtoglavo visokim štiklama, opet kuckanje, opet posečen dobar deo šume da bi mogli da odštampaju sve ugovore, anekse, odricanja, zahteve. Opet potpisivanje, bol od potpisivanje, iznajmljivanje šlepera da prenesem do kuće papirologiju koju sam dobila.

Vratim se u moju banku. Onu koju više ne volim. Da ugasim račun. Štampanje, potpisivanje, iznajmljivanje šlepera. Ovaj put sa prikolicom.

Šta sam zaključila?

1. Sve su banke iste. Sačekaće te na nekom ćošku. Neće ti naplatiti proviziju, ali će ti uzeti za naknadu. Daće ti gomilu usluga besplatno, ali će ti zato papreno naplatiti održavanje računa. Kad podvučeš crtu, ojade te jednako. Tako da od sad banku biram prema blizini bankomata i ekspozitura.
2. Zahvaljujući gašenju/paljenju računa/aplikacija, oko polovine slavonskih šuma sad stoji kod mene u kući (u papirnoj formi). Čim dobijem kreditnu karticu kupiću smederevac. Za ogrev ne moram da brinem naredne dve zime.