Nikad, ali zaista nikad nisam volela zimu. Ni sve te „zimske čarolije“ koje
su bile razlog dečijeg pada u kolektivno ludilo. Jednostavno, ja sam trapava. I
dovoljno pametna da znam da mi se mogućnost povređivanja eksponencijalno
povećava sa lošijim vremenskim uslovima. Ko za inat, u vreme mog detinjstva (u
davna, pradavna vremena, veoma brzo nakon potopa) nije postojalo globalno
zagrevanje. Zime su bile – zime. Mame su nas oblačile slojevito, ko da su sve
išle na kraći kurs kod one što joj šiške ulaze u oči. Tek kad bi ruke pravile
ugao veći od 30 stepeni sa telom, to bi značilo da sam dobro obučena. Završni
ispit je bilo koračanje. Ako bih se gegala kao pingvin, to bi značilo da mi je
mama uspešno upakovala i donji deo tela. Bilo je hladno, bilo je puno snega,
sankali smo se danima, nedeljama, mesecima. Dobro, ja se nisam baš sankala. Ja
sam sedela na sankama odmah iza moje sestre i bila veoma pobožna. Molitva za
molitvom se slivala niz moje usne. Samo da preživim ovo spuštanje, samo da
ostanem čitava, samo da se ne zakucamo u nekoga, samo da...
A onda se desio pad.
Jednog zimskog dana mog detinjstva, odmah tamo negde posle ručka, moje
sestre su izletele napolje. Naravno da sam i ja bila dobro umotana i ušuškana u
sve raspoložive delove garderobe koje je moja mama mogla da nađe, a zatim
torpedovana u dvorište. Sestre su otkrile klizalište koje je vodilo od ulaznih
vrata kuće pa sve do kapije i uz ciku i oduševljenje se spuštale niz stazu. Ja
sam probala da im se pridružim, sve sa zvučnim efektima, ali ispuštanim iz mog
grla iz opozitnog razloga od njihovog. Ja sam stvarno bila prestravljena, ali
sam nekako uspevala da se klizam. Ravnotežu sam održavala pridržavajući se za
zid kuće. Onog trenutka kad više nisam pod prstima osećala fasadu, osetila sam
bol u stražnjici. I ruci. Zadnjica je dobro prošla u susretu sa zaleđenim betonom. Ali ruka nije. Kost je bila polomljena, dve-tri nedelje gipsa. E, to
su bili zimski dani o kakvim sam uvek sanjala. Po ceo dan u krevetu, gledam
jedan ipo kanal koji je tad postojao, čitam knjigu, blenem kroz prozor i uživam
u toplini doma svoga.
A onda mi se ostvario san.
Počelo je globalno otopljavanje. Što u prevodu znači da nema više
beskonačnog niza belih dana. Sada padne sneg, za pola sata je to već bljuzga, a
nakon još sat vremena ulice su čiste, kao da nikad ništa nije bilo. Za svaki
slučaj, ja se gegam ko pingvin čim temperatura padne ispod petog podeoka. Ne
toliko zato što pratim modni stil svog detinjstva, već zato što imam iskonski
strah od ponovnog pada.
A onda je stigao ledeni talas.
Moj organizam je digao ruke od borbe tamo negde za Badnji dan. Kad je
postalo toliko hladno da mi se sećanje na period pre tog dana zaledilo. Nema
više ničega. Memory empty. Ne sećam se mora, leta i sunca. Znam samo za
slojevito oblačenje, sneg i bljuzgu. I još jutros kad me je dočekala
poledica... Kakav flešbek! Ja se spuštam niz Kneza Miloša i pridržavam se za
fasade. Proverena metoda. Dok ima zidova, ja sam sigurna.
U međuvremenu, zamolila bih nadležnu službu za HAARP da dugme na kome piše
Power prebaci u off poziciju.
Нема коментара:
Постави коментар