KRISTOF

Badnji dan je došao sa velikim minusom i vetrom. Ja, koja sam definitivno rođena na pogrešnoj geografskoj širini, sam dodirivala duboke ponore depresije i samosažaljenja usled takvih vremenskih uslova. I još sam po takvom vremenu morala da idem u lov na božićni ručak koji je morao da bude kaloričan i nadasve životinjski, da bismo mogli nekako da se povratimo iz mrtvih nakon badnjodanskog posta. Jer mi, kao i većina srpskih porodica, u cilju očuvanja tradicije postimo na taj dan. Što podrazumeva prejedanje ribom i ostalom hranom neživotinjskog porekla, uz zalivanje velikom količinom vina.

U skladu sa tradicijom, Gazda porodice je na Badnje jutro otišao do šume, isekao badnjak i dovukao ga. Usput se hrabro izborio sa čoporom pregladnelih vukova i jednim medvedom koji je slučajno ustao iz zimskog sna. Iskreno govoreći, Dragi je svratio do crkve i izabrao jedan badnjak, ali bolje zvuči ova priča o šumi. Pri unošenju badnjaka u kuću bio je osut rafalnom paljbom različitog kalibra (orasi, žito i ostala municija) uz moje konstantno podvriskivanje:

„Ne u glavu! U noge!!... Pazi na televizor!!! Evo, malo je falilo da razbiješ proz... Pa jesam li rekla NE U GLAVU? Ko je gađao tatu u glavu?“

Božić je počeo dosta obećavajuće. Ustala, zamesila česnicu i kad je bila gotova, spakovala decu da brzinski naprave krug po kući mojih roditelja i time se registruju kao položajnici. Sve je teklo po planu, baš onako kako sam htela.

A onda je krenulo...

Pokušala da napravim kolač i ustanovila da mi je mučeničkom smrću umrla baterija na vagi. Zvala kumu da molim za njenu vagu, definisanu kao „ne baš pouzdanu“. Ili, da citiram:

„Neki put meri 100, a neki put 200 grama. Zavisi.“

Poslala dečake po tu veštačku inteligenciju za merenje šećera i brašna. Put koji se prelazi za 5 minuta uspeli su da razvuku na 25 minuta. Uz tri svađe i par poziva meni sa željom da budem sudija u razrešenju misterije ko je ovaj put od njih dvojice u pravu.

Pri pravljenju kolača uspela da ravnomerno rasporedim slatku pavlaku po celoj kuhinji. Uznemirila Glavu porodice bezumnim zahtevima tipa: 

- Dodaj mi krpu... Za pod, ne za sudove!

- Možeš li mi dohvatiti ubrus?

- I vlažne maramice?

što je dovelo do kraće ali burne rasprave sa sve potezanjem zahteva za razvod braka. Jer je zbog mene i slatke pavlake morao tri puta da ustaje od kompjutera gde je u miru božićnog jutra sa Brojem 3 pratio nove avanture Patrolnih šapa.

Kolač nije uspeo. Ukus mu je bio fenomenalan, naravno. Ali se kora raspadala (onaj deo koji sam uspela ašovom da odvojim od dna posude), dok se fil razlivao na sve strane. Brzo je bila sazvana sednica punoletnih članova porodičnog saveta i odlučeno je da se prebacimo na krofne. Pri zamešavanju istih ustanovila da mi fali brašna. Pa manjak nadoknadila nekim od onih specijalnih (ovseno, crno, integralno, whatever) koje je Dragi koristio za pravljenje domaćeg hleba kad je želeo da smrša.

Baš nekako dok se testo za krofne dizalo po drugi put setili smo se i sokova koje smo ostavili na terasi. Koji su se pretvorili u sladoled za Sneška Belića. I objavili da ne planiraju da se odlede do svetog Jovana.

Pored kumova, koji nam tradicionalno dolaze svaki Božić na one kolače koje mi nisu uspeli, trebali su da dođu još neki prijatelji. I moja sestra. Dragi je već počeo da paniči (Gde će svi ti ljudi sedeti? Gde ima da se kupe sokovi u tečnom agregatnom stanju?). Ja sam odlučila da iskoristim taktiku moje tetke kad joj na slavu dođe više gostiju nego što ima stolica – uzme čašicu rakije i povuče se u ćošak. Na sreću Domaćina (i nesreću moje sestre), sestrić se razboli. Tako da smo imali podnošljiv broj gostiju u odnosu na kvadraturu „primaćeg salona“. Ja sam, za svaki slučaj, uzela čašu vina i pozicionirala se u ćošku.

Krofne su, za divno čudo ispale super.

Broj 3 je bila oduševljena poklonom koji je dobila od Božić Bate i u njegovu čast je ceo dan uzvikivala:

„Kristof se rodi!“