Ne volim decembar kad se ljudi pretvore u robote koji do besvesti
ponavljaju jedno te isto pitanje: A gde ćeš ti za Novu godinu?
I onda se svi zgroze kad kažem da ću biti kući i da ću se truditi da zaspim
do ponoći. Toliki potres ne bih izazvala ni da sam rekla da ću najverovatnije
sedeti u zatvoru jer sam ubila muža zajedno sa oba svoja ljubavnika. I da sam
to uradila jer me je godinama mlatio. Većinom opravdano, jer sam ga varala sa
kim god sam stigla.
E, da sve to tako ispričam, još bih dobila i tapšanje po ramenu i brižne
savete. Ali, jok! Nisam mogla kao sve ostale ludaje na ovom svetu da uradim
tako nešto podnošljivo kao što je ubistvo. Ili dilovanje droge. Ja sam izvršila
svetogrđe za koje đavo lično pravi 10. krug pakla u koji će me smestiti –
pljunula sam na instituciju zvanu „proslava Nove godine“. I kako sad da oni
nastave konverzaciju? Sa svojim odgovorom sam prekinula zlatni niz pitanja koja
slede:
- S
kim ideš?
- Šta ćeš obući?
- Koliko košta?
- Šta ćeš sa kosom?
...
Volela sam ja nekad proslavu Nove godine. Kad sam bila mala, a postojala
samo dva kanala na televiziji. Koji su tokom cele godine puštali NIŠTA
zanimljivo za mene. Osim te noći. Kad sam se smejala uz Sedmoricu mladih. Kad
bih pogledala cela dva filma za jedno veče. Koji u naslovu nisu imali neki
geografski pojam (Sutjeska, Neretva, Drvar, Igman...). I najčešće su glumci
koristili engleski pri konverzaciji. Filmovi u kojima nije bilo sakaćenja,
premlaćivanja, klanja, nabijanja na kolac.
Volela sam proslave Nove godine i kad sam bila malo starija i otkrila
lepote konzumiranja alkohola u velikim količinama. A gde je bolja prilika da se
vežba taj hobi nego tokom celonoćne žurke sa hektolitrima tekućine željenog
sastava?
U međuvremenu su se televizijski kanali umnožili. I čak uspeli da padnu što
se kvaliteta tiče. Ja sam prešla iz faze PijemSve u fazu CrnoVinoUzDobruTrpezu.
Elem, ponoć sam dočekala zahvaljujući entuzijazmu mlađe populacije u našem
domaćinstvu. Broj 1 i Broj 2 su se do iznemoglosti igrali na novom XBOXu. Broj
3 je pospanost pokušala da anulira uz igru i zahtevala je da joj pustim neku
muziku. Ja sam naivno počela da vrtim kanale i naletela na neki od onih što
preferiraju tarlahanje („Hajmo ruke gore, noge gore! Ma hajmo sve gore!“). Broj
3 je skočila i počela da igra. Ja pokušala da prebacim kanal.
„Neeee!!! Pusti mi muziku!“
„Naći ću neku drugu. Ova je dosadna!“
„Neee!! Meni uopšte nije dosadna! Vrati je!“
Tako da smo narednih pola sata bili zakucani ispred televizora gde je u
ritmu turbo folka naša naslednica imitirala pokrete polugolih gospođica.
Kao najgora domaćica, za to veče nisam imala da iznesem na sto ni rusku
salatu, ni sarmu. Pečenje i sitne kolače da ne pominjem. Ali zato sam napravila
dobru gibanicu i otvorila flašu crnog vina (dobre navike nikad ne umiru).
Dočekali Novu godinu na terasi, posmatrajući nebo koje je blještalo u svim
bojama pirotehničkih sredstava koja su mogla da se nađu poslednjih dana na
tržištu.
Razmenili poklone. Ja sam Dragom kupila donji veš. Najskuplji. Pošto se on
ponaša kao Princeza na zrnu graška kad je garderoba u pitanju. Čim oseti na
koži i promil sintetike počne da se meškolji, zavrće nosom i češka – „Ovo nije
čist pamuk, garant!“. On je meni kupio bajadere. Moje omiljene. Uz komentar:
„Šta kupiti ženi koja sve ima?“ Htedoh da izvučem listu želja koju čuvam u
novčaniku, ali me je komentar oborio.
Nakon toga smo se zasluženo spojili sa krevetom.
Нема коментара:
Постави коментар