ZIMA, ZIMA, E PA ŠTA JE...

Nikad, ali zaista nikad nisam volela zimu. Ni sve te „zimske čarolije“ koje su bile razlog dečijeg pada u kolektivno ludilo. Jednostavno, ja sam trapava. I dovoljno pametna da znam da mi se mogućnost povređivanja eksponencijalno povećava sa lošijim vremenskim uslovima. Ko za inat, u vreme mog detinjstva (u davna, pradavna vremena, veoma brzo nakon potopa) nije postojalo globalno zagrevanje. Zime su bile – zime. Mame su nas oblačile slojevito, ko da su sve išle na kraći kurs kod one što joj šiške ulaze u oči. Tek kad bi ruke pravile ugao veći od 30 stepeni sa telom, to bi značilo da sam dobro obučena. Završni ispit je bilo koračanje. Ako bih se gegala kao pingvin, to bi značilo da mi je mama uspešno upakovala i donji deo tela. Bilo je hladno, bilo je puno snega, sankali smo se danima, nedeljama, mesecima. Dobro, ja se nisam baš sankala. Ja sam sedela na sankama odmah iza moje sestre i bila veoma pobožna. Molitva za molitvom se slivala niz moje usne. Samo da preživim ovo spuštanje, samo da ostanem čitava, samo da se ne zakucamo u nekoga, samo da...

A onda se desio pad.

Jednog zimskog dana mog detinjstva, odmah tamo negde posle ručka, moje sestre su izletele napolje. Naravno da sam i ja bila dobro umotana i ušuškana u sve raspoložive delove garderobe koje je moja mama mogla da nađe, a zatim torpedovana u dvorište. Sestre su otkrile klizalište koje je vodilo od ulaznih vrata kuće pa sve do kapije i uz ciku i oduševljenje se spuštale niz stazu. Ja sam probala da im se pridružim, sve sa zvučnim efektima, ali ispuštanim iz mog grla iz opozitnog razloga od njihovog. Ja sam stvarno bila prestravljena, ali sam nekako uspevala da se klizam. Ravnotežu sam održavala pridržavajući se za zid kuće. Onog trenutka kad više nisam pod prstima osećala fasadu, osetila sam bol u stražnjici. I ruci. Zadnjica je dobro prošla u susretu sa zaleđenim betonom. Ali ruka nije. Kost je bila polomljena, dve-tri nedelje gipsa. E, to su bili zimski dani o kakvim sam uvek sanjala. Po ceo dan u krevetu, gledam jedan ipo kanal koji je tad postojao, čitam knjigu, blenem kroz prozor i uživam u toplini doma svoga.

A onda mi se ostvario san.

Počelo je globalno otopljavanje. Što u prevodu znači da nema više beskonačnog niza belih dana. Sada padne sneg, za pola sata je to već bljuzga, a nakon još sat vremena ulice su čiste, kao da nikad ništa nije bilo. Za svaki slučaj, ja se gegam ko pingvin čim temperatura padne ispod petog podeoka. Ne toliko zato što pratim modni stil svog detinjstva, već zato što imam iskonski strah od ponovnog pada.

A onda je stigao ledeni talas.

Moj organizam je digao ruke od borbe tamo negde za Badnji dan. Kad je postalo toliko hladno da mi se sećanje na period pre tog dana zaledilo. Nema više ničega. Memory empty. Ne sećam se mora, leta i sunca. Znam samo za slojevito oblačenje, sneg i bljuzgu. I još jutros kad me je dočekala poledica... Kakav flešbek! Ja se spuštam niz Kneza Miloša i pridržavam se za fasade. Proverena metoda. Dok ima zidova, ja sam sigurna.

U međuvremenu, zamolila bih nadležnu službu za HAARP da dugme na kome piše Power prebaci u off poziciju.

KRISTOF

Badnji dan je došao sa velikim minusom i vetrom. Ja, koja sam definitivno rođena na pogrešnoj geografskoj širini, sam dodirivala duboke ponore depresije i samosažaljenja usled takvih vremenskih uslova. I još sam po takvom vremenu morala da idem u lov na božićni ručak koji je morao da bude kaloričan i nadasve životinjski, da bismo mogli nekako da se povratimo iz mrtvih nakon badnjodanskog posta. Jer mi, kao i većina srpskih porodica, u cilju očuvanja tradicije postimo na taj dan. Što podrazumeva prejedanje ribom i ostalom hranom neživotinjskog porekla, uz zalivanje velikom količinom vina.

U skladu sa tradicijom, Gazda porodice je na Badnje jutro otišao do šume, isekao badnjak i dovukao ga. Usput se hrabro izborio sa čoporom pregladnelih vukova i jednim medvedom koji je slučajno ustao iz zimskog sna. Iskreno govoreći, Dragi je svratio do crkve i izabrao jedan badnjak, ali bolje zvuči ova priča o šumi. Pri unošenju badnjaka u kuću bio je osut rafalnom paljbom različitog kalibra (orasi, žito i ostala municija) uz moje konstantno podvriskivanje:

„Ne u glavu! U noge!!... Pazi na televizor!!! Evo, malo je falilo da razbiješ proz... Pa jesam li rekla NE U GLAVU? Ko je gađao tatu u glavu?“

Božić je počeo dosta obećavajuće. Ustala, zamesila česnicu i kad je bila gotova, spakovala decu da brzinski naprave krug po kući mojih roditelja i time se registruju kao položajnici. Sve je teklo po planu, baš onako kako sam htela.

A onda je krenulo...

Pokušala da napravim kolač i ustanovila da mi je mučeničkom smrću umrla baterija na vagi. Zvala kumu da molim za njenu vagu, definisanu kao „ne baš pouzdanu“. Ili, da citiram:

„Neki put meri 100, a neki put 200 grama. Zavisi.“

Poslala dečake po tu veštačku inteligenciju za merenje šećera i brašna. Put koji se prelazi za 5 minuta uspeli su da razvuku na 25 minuta. Uz tri svađe i par poziva meni sa željom da budem sudija u razrešenju misterije ko je ovaj put od njih dvojice u pravu.

Pri pravljenju kolača uspela da ravnomerno rasporedim slatku pavlaku po celoj kuhinji. Uznemirila Glavu porodice bezumnim zahtevima tipa: 

- Dodaj mi krpu... Za pod, ne za sudove!

- Možeš li mi dohvatiti ubrus?

- I vlažne maramice?

što je dovelo do kraće ali burne rasprave sa sve potezanjem zahteva za razvod braka. Jer je zbog mene i slatke pavlake morao tri puta da ustaje od kompjutera gde je u miru božićnog jutra sa Brojem 3 pratio nove avanture Patrolnih šapa.

Kolač nije uspeo. Ukus mu je bio fenomenalan, naravno. Ali se kora raspadala (onaj deo koji sam uspela ašovom da odvojim od dna posude), dok se fil razlivao na sve strane. Brzo je bila sazvana sednica punoletnih članova porodičnog saveta i odlučeno je da se prebacimo na krofne. Pri zamešavanju istih ustanovila da mi fali brašna. Pa manjak nadoknadila nekim od onih specijalnih (ovseno, crno, integralno, whatever) koje je Dragi koristio za pravljenje domaćeg hleba kad je želeo da smrša.

Baš nekako dok se testo za krofne dizalo po drugi put setili smo se i sokova koje smo ostavili na terasi. Koji su se pretvorili u sladoled za Sneška Belića. I objavili da ne planiraju da se odlede do svetog Jovana.

Pored kumova, koji nam tradicionalno dolaze svaki Božić na one kolače koje mi nisu uspeli, trebali su da dođu još neki prijatelji. I moja sestra. Dragi je već počeo da paniči (Gde će svi ti ljudi sedeti? Gde ima da se kupe sokovi u tečnom agregatnom stanju?). Ja sam odlučila da iskoristim taktiku moje tetke kad joj na slavu dođe više gostiju nego što ima stolica – uzme čašicu rakije i povuče se u ćošak. Na sreću Domaćina (i nesreću moje sestre), sestrić se razboli. Tako da smo imali podnošljiv broj gostiju u odnosu na kvadraturu „primaćeg salona“. Ja sam, za svaki slučaj, uzela čašu vina i pozicionirala se u ćošku.

Krofne su, za divno čudo ispale super.

Broj 3 je bila oduševljena poklonom koji je dobila od Božić Bate i u njegovu čast je ceo dan uzvikivala:

„Kristof se rodi!“

A GDE STE VI BILI ZA NOVU GODINU?

Ne volim decembar kad se ljudi pretvore u robote koji do besvesti ponavljaju jedno te isto pitanje: A gde ćeš ti za Novu godinu?

I onda se svi zgroze kad kažem da ću biti kući i da ću se truditi da zaspim do ponoći. Toliki potres ne bih izazvala ni da sam rekla da ću najverovatnije sedeti u zatvoru jer sam ubila muža zajedno sa oba svoja ljubavnika. I da sam to uradila jer me je godinama mlatio. Većinom opravdano, jer sam ga varala sa kim god sam stigla.

E, da sve to tako ispričam, još bih dobila i tapšanje po ramenu i brižne savete. Ali, jok! Nisam mogla kao sve ostale ludaje na ovom svetu da uradim tako nešto podnošljivo kao što je ubistvo. Ili dilovanje droge. Ja sam izvršila svetogrđe za koje đavo lično pravi 10. krug pakla u koji će me smestiti – pljunula sam na instituciju zvanu „proslava Nove godine“. I kako sad da oni nastave konverzaciju? Sa svojim odgovorom sam prekinula zlatni niz pitanja koja slede:

- S kim ideš?

- Šta ćeš obući?

- Koliko košta?

- Šta ćeš sa kosom?

...

Volela sam ja nekad proslavu Nove godine. Kad sam bila mala, a postojala samo dva kanala na televiziji. Koji su tokom cele godine puštali NIŠTA zanimljivo za mene. Osim te noći. Kad sam se smejala uz Sedmoricu mladih. Kad bih pogledala cela dva filma za jedno veče. Koji u naslovu nisu imali neki geografski pojam (Sutjeska, Neretva, Drvar, Igman...). I najčešće su glumci koristili engleski pri konverzaciji. Filmovi u kojima nije bilo sakaćenja, premlaćivanja, klanja, nabijanja na kolac.

Volela sam proslave Nove godine i kad sam bila malo starija i otkrila lepote konzumiranja alkohola u velikim količinama. A gde je bolja prilika da se vežba taj hobi nego tokom celonoćne žurke sa hektolitrima tekućine željenog sastava?

U međuvremenu su se televizijski kanali umnožili. I čak uspeli da padnu što se kvaliteta tiče. Ja sam prešla iz faze PijemSve u fazu CrnoVinoUzDobruTrpezu.

Elem, ponoć sam dočekala zahvaljujući entuzijazmu mlađe populacije u našem domaćinstvu. Broj 1 i Broj 2 su se do iznemoglosti igrali na novom XBOXu. Broj 3 je pospanost pokušala da anulira uz igru i zahtevala je da joj pustim neku muziku. Ja sam naivno počela da vrtim kanale i naletela na neki od onih što preferiraju tarlahanje („Hajmo ruke gore, noge gore! Ma hajmo sve gore!“). Broj 3 je skočila i počela da igra. Ja pokušala da prebacim kanal.

„Neeee!!! Pusti mi muziku!“

„Naći ću neku drugu. Ova je dosadna!“

„Neee!! Meni uopšte nije dosadna! Vrati je!“

Tako da smo narednih pola sata bili zakucani ispred televizora gde je u ritmu turbo folka naša naslednica imitirala pokrete polugolih gospođica.

Kao najgora domaćica, za to veče nisam imala da iznesem na sto ni rusku salatu, ni sarmu. Pečenje i sitne kolače da ne pominjem. Ali zato sam napravila dobru gibanicu i otvorila flašu crnog vina (dobre navike nikad ne umiru). Dočekali Novu godinu na terasi, posmatrajući nebo koje je blještalo u svim bojama pirotehničkih sredstava koja su mogla da se nađu poslednjih dana na tržištu.

Razmenili poklone. Ja sam Dragom kupila donji veš. Najskuplji. Pošto se on ponaša kao Princeza na zrnu graška kad je garderoba u pitanju. Čim oseti na koži i promil sintetike počne da se meškolji, zavrće nosom i češka – „Ovo nije čist pamuk, garant!“. On je meni kupio bajadere. Moje omiljene. Uz komentar: „Šta kupiti ženi koja sve ima?“ Htedoh da izvučem listu želja koju čuvam u novčaniku, ali me je komentar oborio.

Nakon toga smo se zasluženo spojili sa krevetom.