DEDIN FEJSBUK

Kao što sam onomad pisala, ja sam ceo život bila antiprotivna svemu. To podrazumeva i ulazak socijalnih mreža u naše živote... Ili je ipak obrnuto – naši životi su uvučeni u socijalne mreže? No, nebitno. Nemam nalog na fejsbuku, niti na instagramu (nisam čak ni sigurna da sam to dobro napisala), ne znam da tvitujem (niti su mi jasna značenja onih tarabica). Ne koristim nikakvu aplikaciju koja služi kao podsetnik za važne datume: Ne pišti mi telefon kad je godišnjica braka kumova, ne blinka mi kompjuter kad je rođendan nekom od mojih roditelja, ne pali mi se alarm na kolima da me podseti da treba da idem kod zubara. Jednostavno, trudim se da sve te podatke držim na najmanje sigurnom mestu – u mom mozgu. Pravdam se da mi je to način da treniram mozak. A istina je da se samo trudim da budem večiti namćor, kontra celom svetu.

S druge strane, moj tata je... Pa ne mogu reći da je totalno u toku sa trendovima 21. veka, ali trudi se da koristi ono što mu odgovara. Tako da skida filmove sa interneta (komšijinog, naravno), ima smart telefon, zivka ljude preko vibera... I svaki put kad vidi Zeta počinje:

“Možeš li da pogledaš ovo što mi se pojavilo? Ne znam samo odakle to tu...”

Moj Dragi već prevrće očima, jer za sve ove godine nije uspeo da mom ocu objasni da se na kompjuteru ništa ne pojavljuje iz čista mira. I da je najčešći uzrok za bilo koji e-problem Moj Tata lično. Koliko znam, mom muškom roditelju je banovan pristup na neke sajtove. Zato što nije hteo da se pridržava uputstava koje mu je ispisao Zet. Ima otvoreno jedno 143.856 naloga na raznoraznim sajtovima, jer na svaka dva dana zaboravlja šifru, kao i odgovor na sigurnosno pitanje. Šifru, naravno, nigde ne želi da zapiše (pitam se na koga li sam).

Pre neki dan sedi moj roditelj u našem toplom domu, ispija prvu čašicu rakije, vadi telefon iz džepa i pruža ga Zetu:

„Ajd molim te pogledaj šta mi je ovo. Stalno mi nešto izlazi, ne mogu da ugasim.“

Moj Dragi, već hukće (u sebi):

„Šta ste opet dirali?“

„Nisam ništa dirao! Samo mi se odjednom pojavilo!“, već diže ruke u svoju odbranu.

„Koliko sam Vam puta rekao da ništa ne može samo od sebe... Vau! Pa Vi imate fejsbuk!“

„Imam? Stvarno?“

„Evo, neki Mirsa Bećirović Vam je poslao poziv za prijatelja.“

„Mirsa? Jao, Mirsa! Odlično!!...“, onda ide mala stanka, „A ko je Mirsa?“, onda ide duža stanka, „Šta si rekao da imam? Šta je to fejkbu...?“

Moj tata je uspeo da otvori nalog na fejsu. Slučajno, ali negde u e-svetu moj tata i zvanično postoji. Ima čak i prijatelje (mada ih ne zna baš sve)!

A ja i dalje volim sa ljudima da pričam „licem u lice“, da im rukama dajem dodatna objašnjenja za priče kojima ih gušim. Ja i dalje volim da u realnom svetu objašnjavam šta mi se desilo umesto da kačim slike po nekim imaginarnim zidovima. Ja i dalje preferiram zagrljaj umesto kliktanja lajkova. Ja i dalje postojim samo u realnom svetu.

I na ovom blogu...