GODIŠNJICA

Danas je 13 godina od kako smo se venčali. Na Prepodobnog Sisoja Velikog.

Bilo je vruće. Bilo je strahovito sparno. Porodični kum je nedelju dana pred svadbu zvao mog tatu da pita da li mora sako. Ako mora, on ne bi došao... Ja sam tih dana prolazila kroz osmi nervni napad zbog saveta i pritisaka o boji venčanice, veličini bidermajera, kićenju kola, frizuri, rasporedu gostiju za stolovima, nijansi laka za nokte.

Dragi je uspeo da mi zapali kosu sa cigarom. Ja sam uspela da polomim nokat do živca. Šefu restorana objasnila da ne volim med i da bi bilo dobro da ga izbace iz kombinacije sa kojom će nas dočekati (med i orasi). Lik izbacio orahe i u med dodao suvo grožđe (koje takođe ne volim). Pola prve bračne noći smo proveli pokušavajući da pronađemo i izvučemo iz moje kose svih 8579 šnala koje je frizerka uspela da zabode da bi ove  moje jadne  tri ipo dlake održala u nekoj smislenoj frizuri.

Nisam smela da pijem alkohol jer sam bila trudna. Nisam smela da pijem sokove jer mi šećer bio na granici. Celu svadbu provela sa čašom kisele vode u ruci i tako osramotila obe alkoholičarske grane moje familije.

Tražila od kelnera da izbace nekog lika koji se besciljno šetao po sali i zavirivao po ćoškovima. Posle ustanovili da je dečko tehnička podrška benda i da proverava ozvučenje.

Prođe nekako taj dan - hvala Bogu i Sisoju Velikom!

Prošlo je i celih 13 godina od tog dana. U tih 13 godina dobili smo još par članova (komada tri, da budem preciznija), po koju sedu, desetak kilogram (svako) i gomilu iskustva. Izgubili smo po neki živac i jedno kuče.

 

Šta još reći?

Debeli, srećna nam godišnjica i... ma, znaš ti već!