ČAMAC

Ja sam odrasla u vreme kad je vladalo pravilo – leti na more, zimi na planinu. Moja porodica se pridržavala tog pravila što je kod mene izazivalo oduševljenje leti i užas zimi. Volim leto, volim vrućine, volim vodu. Zimu, s druge strane ne podnosim. Hladnoća. Mogućnost da se okliznem raste eksponencijalno sa povećanjem vlažnosti i smanjenjem temperature. Uvek sam smatrala da sam greškom bačena na ove prostore, da sam trebala da završim negde južnije. U toplijim krajevima, da me po ceo dan ’lade palminim lišćem tamnoputi domoroci. Ali eto, završih ovde gde svake zime, tamo negde kad se menja vreme na časovniku, ja zapadam u hibernaciju. Mrdam, ali ko da ne mrdam. Živim, ali to i nije neki život. Više preživljavanje.

Jednog davnog (baš davnog!) leto, dok sam uživala u iščekivanju odlaska na more,  moji roditelji su rešili da me iznenade i povedu na reku. Stric je upravo kupio čamac i bilo je od izuzetnog značaja da damo svoj sud o tom ulaganju. Prva užasavajuća spoznaja me je zveknula pri prelasku sa obale na čamac. Tad sam shvatila da i leti mogu da se okliznem, padnem i žešće povredim. Druga, takođe užasavajuća spoznaja desila se negde na ušću. Ja tad na samom ulasku u pubertet, u poluležećem položaju glumim žensku, reklamiram upravo kupljeni kupaći, na glavi neizostavne naočare za sunce i šešir. Uživam u blagom povetarcu, pokušavam da ne čujem dizel brodski motor koji drnda na pola metra od mene, zamišljam kako ću pocrneti i tek tad biti „vau, kakva riba!“. A onda načujem komentarisanje odraslih kako je Dunav znatno hladniji od Save i da ćemo se baš lepo rashladiti. Čim pristanemo uz obalu. Moja reakcija je odgovarala reakciji filmske dive kad je u hotelskoj sobi sačeka posteljina pogrešne nijanse željene boje.

„JA da se kupam u OVOME? Ja se kupam samo u tekućini u kojoj mogu da vidim sve delove svoga tela. Dakle, more. Eventualno bazen. Reka jok.“

Treća užasavajuća spoznaja je bila kad sam videla rečnu zmiju.

Sledeće godine su i moji kupili čamac. Kao i naši porodični prijatelji. Zaraza se širila...

Prvi naredni odlazak na more bio je posvećen čamcu. Išlo se u Grčku. I dok su ostali srpski turisti kupovali kojekakve bunde, nakit i ostalu robu omrženog kapitalističkog društva, nama su iz kola virile merdevine, sunocobrani, portabl frižideri, stolovi i stolice na rasklapanje. U početku sam odbijala svaki kontakt sa čamcem – kupala sam se na moru, to mi je dovoljno vode za tekuću godinu.

 

 

A onda su krenuli ratovi. I sankcije. Ulje, brašno i šećer su bile misaone imenice. More je postalo samo jedna davna i draga uspomena. Nije bilo teško napraviti izbor između disanja na škrge u stanu bez klime na 6. spratu novobeogradske zgrade i ljuljuškanja na talasima ’ladnog Dunava. I to je bio početak sunovrata ove filmske dive. Više mi nije smetalo što je reka mutna, što neki put raskrvarim stopala na školjke, što mi društvo u vodi pravi i po koja zmija. Počela sam zaista da uživam. Celodnevno razvlačenje i sunčanje, osećaj kad jedeš breskvu i nije te briga što ti sve curi niz bradu, ruke, po stomaku. Neprocenljivo!

I moja deca vole čamac. I reku. I rado se sećaju onog jednog puta kad su bili gosti na istom.

Pre dosta godina sam samo pozvala roditelje i najavila se da ću doći na sat-dva. Da se provozam. Sa dva sina i jednim mužem. Sutradan je mama poslala sms:

„Mi smo na čamcu. Voda u bazenu u dvorištu je topla, znaš gde su peškiri.“

Brzi riplaj:

„Nema poziva na čamac?“

Odgovor za koji moja majka nije videla svrhu da ga pokuša ubaciti u sms, već je morao da se prenese u direktnom razgovoru, sa određenom intonacijom:

„Pa oni nisu normalni! Kako Vladin unuk – sedi tamo gde ga ostave, u stanju je ceo dan da presedi u kabini. Kao da je akumulator. A tvoja deca kao da su uključena u akumulator. Ne. U agregat, akumulator bi brzo istrošili!“

Da, moja deca... Sad su već veliki dečaci. Ostaje samo da se nadamo da će godine učiniti svoje i da će moji roditelji zaboraviti tih nesrećnih sat-dva i pozvati nas na reku.