IMENA

Nikad nisam volela svoje ime.

Kad je moja sestra trebalo da se rodi, baba je rekla:

„Samo da bude devojčica i da se zove po mojoj majci.“

I naravno da je bila devojčica. I naravno da je dobila ime po prababi. I naravno da je moja sestra rođena pod srećnom zvezdom jer  nam je prababa (kao retko koja prababa) imala baš lepo ime.

Kad sam ja trebala da se rodim, baba je rekla:

„Samo da bude dečak i da se zove po dedi.“

To je prelilo čašu kod mog tadašnjeg stanodavca kojoj je nakon toga glavna preokupacija bila da gleda u svoj stomak i šapuće – Budi devojčica!

I rodih se ja. Pošto su svi očekivali malog Petra, nikome nije palo na pamet da smišlja žensko ime. Tako da su vrući krompir uvalili kumu. Koji me unesreći. Svaki put kad bih pomenula tu baljezgariju, tata bi poskočio – Šta ti smeta, baš je lepo ime!

Mama bi samo uvrnula nosom, puhnula kroz isti i odmahnula rukom. Nije ni ona smatrala da je ime ružno. Samo nije mogla da oprosti što je opet preskočena u procesu odlučivanja.

Iz tog razloga sam se zarekla da ću mojoj deci na vreme smišljati imena i da ćemo imena birati isključivo Voljeni i ja. Zajedno smo ustanovili i par pravila kojih se treba pridržavati pri izboru imena:

1.  Ne sme biti često ime. Neću da ga dozivam, a da mi se petoro tuđe dece javi na raport samo zato što ima isto ime kao i moj nesrećni potomak 
2.  Ne sme da se zove po članu uže (pa i šire) porodice.
3. Ne sme da bude po prezimenu, kao što su Marko Marković, Petar Petrović, Miloš Milošević... Što u našem slučaju i nije bio neki problem. Sigurno ne bih dala detetu ime Gaja (sledeća deca da budu Raja i Vlaja pa još samo fali ujka Paja i eto nama Diznija da nas tuži za autorska prava) 
4.  Mora da bude kratko. Dugačka imena samo prolongiraju agoniju vikanja i dozivanja.

Kad smo ustanovili koja imena nećemo, shvatili smo da nam je izbor sužen na... pa skoro na ništa.

Broj 1 je sve vreme trudnoće ležao naopačke i skrivao se od radoznalih pogleda, tako da smo morali da smišljamo imena za oba pola (da ne bude iznenađenja kao pri mom rođenju). Po četiri muška i četiri ženska. Ima vremena, sužavaćemo izbor.

Ne lezi vraže, meni krene prevremeni porođaj, pa ime deteta više nije bilo važno. Jedino što je bilo bitno je da doguram do 33. nedelje. Pa je sledeći cilj bio 34. nedelja. I tako redom do kraja. Nakon rođenja i početne euforije Broj 1 dobije upalu pluća u predivnom srpskom porodilištu, tako da je opet izbor imena pao u drugi, peti, 23. plan. Izađosmo iz bolnice pred Novu godinu. Ništa ne radi, sve zavejano, praznici. Mi ludo srećni što smo na okupu... A onda saznanje da nam ističe vreme i da će uskoro država po službenoj dužnosti dati ime našem prvencu ako se ne saberemo. Spisak koji smo pravili u vreme kad sam bila na polovini blagoslovenog stanja je bio zaturen i izgubljen za vjek vjekova, pa smo metodom „kako ono beše, šta rekosmo onomad“ iz malog mozga vadili predloge. I tako je Broj 1 dobio ime. Navrat-nanos.

Broj 2 se odmah na početku trudnoće izjasnio da je muškog pola pa smo pristupili izradi samo jednog spiska. Opušteno. Ali, poučeni iskustvom od prošlog puta suzili smo izbor na 2 imena i zakačili papirić na frižider. Kao, kad se rodi onda ćemo odlučiti. Broj 2 se rodio sa određenim zdravstvenim problemima. Pravo iz porodilišta jurnjava po Tiršovoj. Snimanja, analize, pregledi... Izbor imena je opet pao na drugo, pa na peto, pa na 23. mesto prioriteta. Sve dok ja nisam shvatila da ga po bolnicama (za razliku od druge dece koja imaju ime) prozivaju kao:

Gajić muško, Gajić beba, Gajić novorođenče, Gajić bez imena...

A i bližio se rok kad država dobija pravo da preuzme stvari (i dodelu imena) u svoje ruke. Spisak od ona dva imena na frižideru je bio odavno izgubljen. I tako je Broj 2 dobio ime kao i njegov brat: navrat-nanos.

Broj 3 se, čim je objavila svoje prisustvo u mom stomaku, izjasnila kao osoba suprotnog pola u odnosu na svoju braću. Što nam je zadalo određene probleme, jer smo Dragi i ja bili naviknuti na muška imena. Za razliku od spiskova koje smo pravili za ovu dvojicu, po prvi put nam se javio problem neusklađenosti. Odnosno, svako ime koje bih ja predložila bilo je dočekano sa „fuj“ izrazom lica. Svako ime koje je on predložio dočekano je „ma daj“ izrazom lica. Okrenuli smo se za pomoć potomcima koji su se pokazali veoma... Fali mi reč... Oni su se trudili, žarko su želeli da učestvuju u predlaganju imena, ali njihove ideje su bile... Uh, opet mi fali reč. Prećutali smo i Pokahontas i Suzi. Čak smo prešli i preko Čarlija, ali smo kod Broja 23 podvukli crtu.

Izbor imena za ženskog potomka je polako prelazio u otvorenu borbu, ali zahvaljujući ogromnom naporu, ljubavi i samoodricanju uspeli smo da izvučemo srećnog dobitnika dok sam ja još bila u 2u1 stanju.

U kolima je vladala tišina. Što je bilo dosta neobično za tako mala kola sa prevelikim brojem putnika (Broj 1, Broj 2, sestričina, Broj 3 u nosiljci, Voljeni i ja). Valjda smo bili ushićeni što nam ovo treće nije zapatilo ništa u porodilištu, što nema nikakvih vidljivih mana ili problema, što ćemo zaista da idemo pravo kući, a ne da se lomatamo po odeljenjima neonatologije. Tu tišinu je prekinulo jedno stameno NE! mog Voljenog kad sam prošaputala:

„A šta misliš o imenu...“

Frka mi. Jednog dana će se bar jedno od moje dece probuditi sa saznanjem da mu/joj je dodeljeno „baš bljak ime“. A ja neću moći kao moja majka da otpuhnem kroz nos i odmahnem rukom u „obrati se onome koji ti je nadenuo, a ne meni“ stilu. Niti umem da poskočim kao moj otac i odbranim svoj izbor jednim kratkim „šta fali, baš je lepo“ nastupom. Tako da... Idem da guglam šta je sve potrebno za promenu imena, da budem na vreme spremna kad Raja, Vlaja ili Gaja reše da se pobune. Na ujka Pajinu pomoć ne mogu da računam.