Ovih dana, kao i svake godine, većina Beograda je spojila praznike, pa napolju rano ujutru dok idem na posao sve deluje malo više spooky nego što je zaista.
Sumorno jutro, tek što su se ulična svetla pogasila, ka meni ide lik. Usporava dok se mimoilazimo, a zatim staje, skida kapuljaču i progovara:
„Baš Vam lepo stoji taj kaput.“
Da sam koju godinu mlađa („koja godina“ = 30 do 35 godina) ja bih se osmehnula, zabacila kosu i samouvereno se zahvalila, apsolutno svesna svoje posebnosti i savršenstva. Ali, tih par godina („par godina“ = 30 do 35 godina) iskustva koja me dele od tog devojčurka prepunog samopouzdanja su učinila da se ukopam, dok je moj mozak kao sumanut obrađivao situaciju u kojoj sam se našla.
Prva misao – Ovaj je lud!
Druga misao – Oće da me opljačka.
Treća misao – Jbt, oznojila sam se od straha. Sad ću ceo dan smrdeti!
Ali, sad krajnje ozbiljno. Kako sam od hrabre, samopouzdane devojčice postala zastrašena? Kako svi mi od lavova postanemo srne? Šta nam se to desi pa običan kompliment doživimo kao pretnju? Razumem ja da sam negde usput tokom mog životnog puta, pokupila par informacija, prisustvovala (a neki put bila i aktivni učesnik) u nekim neprijatnim situacijama. Ali kako sam dozvolila da mi sve to oblikuje moj odnos prema životu i ljudima oko mene? Bila sam ja mlada i blesava, sa glavom u oblacima, ali ni tad nisam bila glupa. I tada su mi se pojavljivale prve dve misli, ali treća bi bila skroz drugačija:
Šta god da ovaj lik hoće i koliko god da je opičen, ja odlučujem da je u pravu i time ću sebi ulepšati dan.
Нема коментара:
Постави коментар